Bitef

men ležaše na njoj. Isus reče: uzmite kamen. Reče mu Marta, sestra onoga što je umro: Gospodine! već smrdi; jer su četiri dana kako je umr’o. Isus joj reče: ne rekoh.li ti da ako veruješ videćeš slavu Božju? Uzeše dakle kamen gdje ležaše mrtvac; a Isus podiže oči gore, i reče: oče! hvala ti što si me uslišio. Aja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao. I ovo rekavši zovnu iz glasa: Lazare! Iziđi napolj e. I iziđe mrtvac obavit platnom po nikama i nogama, i lice njegovo übrusom povezano. Isus im reče: razdrij ešite ga i pustite nek ide. Evanđelje po Ivanu, XI, 38—44.

Glupost i greh . . . Dostojevski je želeo da budę ruski pisać, a postao je svetski pisać jer je problematika njegovog romana problematika Evanđelja. Univerzalno značenje Dostojevskog zasnovano je baš na tome što je on pokrenuo problème koji postoje u Evanđelju i kao da je postao nov i savremen komentator Svetog pisma koji svoje komentane izražava u forrni romana - remek-dela. U vreme romantizma pojedini pesnici dozvoljavali su sebi da optuźuju Gospoda Boga ili da se direktno obraćaju Gospodu Bogu u nadahnutim improvizacijama. Ali to je, uglavnom, bila retorika u manje iii vise lepoj forrni. Zločin i kazna je nešto sasvim drugo. Dostojevski drsko pita da li principi religijskog morala zaista treba da obavezuju i pokajnićki odgovara: da. To je proces pokrenut da nas uveri u istinu EvanđeIja. Zloćin i kazna je postavljanje pitanja: da li treba iii ne treba siušati deset zapovesti.(...) Pišući Zloćin i kaznu u forrni bulevarske romanse, Dostojevski se samo svojom formom sreće s XIX vekom, sa svojim vremenom, međutim koncepcijom, temom, sadržajem, suštinom dela izlazi u neka kosmička prostranstva i pustinje, suoéava se sa Biblijom, sa Jevanđeljem, sa Bogom. Sposoban, simpatiéan i plemeniti student Raskoljnikov, a njegovo ime znači isto što i odmetnik, postavlja sebi pitanje: Zašto da ne übijam? Pun sam snage, sposobnosli, genijalnosti, eto hoću da donesem dobro svom

druitvu, ielim da usrećim mnoge svoje bližnje, i evo je odvratna vaska, starica-lihvarka koją nanosi zlo svojoj sestri i kojapri sebi ima mnogo novca. U mojim rukama táj novae će doneti dobro ljudima, zašto da joj ga ne oduzmem. Koliko ljudi je übio Napoleon ostvarajuéi svoje ciljeve? (. . .) Raskoljnikov übija, i gotovo istovremeno, kao iz pakla, okružuju ga dva zaéarana kruga. Prvi krug eine sivari koje prilikom planiranja übistva nije predvideo - razliéite male, sitne okolnosti, nepredviđeni sluéajevi koji mu prete otkrivanjem zloéina, demaskiranjem. Táj krug otvara okolnost da je Raskoljnikov, uprkos svojim intencijama, morao da übije ne samo vašku - lihvarsku već i njenu dobru i nevinu sestru. Kroz taj prvi krug Raskoljnikov se nekako probija: teško, pateći, ali iz njega izlazi kao polupobednik. Ali, tuje i drugi krug koji treba da se preskoči, i kao da je sklopljen od srednjovekovnih đavola koji se kikoću. To je krug otpora njegovoj sopstvenoj volji, njegovih sopstvenih kočenja, nagona da prizna, i kroz taj drugi krug Raskoljnikov

već neće proći. Javno priznanje svoj prestup. Zapovest Ne übij je pobedila, ispit borbe ljudske volje sa večnom moralnom naredbom ispoljio je pobedu moralnog imperativa. (...) U svom romanu Dostojevski brani tezu da se moralni poredak između ljudi ne može održati samo naredbama i zabranama, već da taj poredak mora da brani mističan element. Tok romana upravo ukazuje na takve autorove intencije. Oko zapovesti Ne übij nastaje buka Ijudskih argumenata i kontraargumenata, tako velika buka da se više ništa uopšte ne čuje, ali pojavljuje se mističan element i bez reči, ćutke, ali snažno, moćno uzrokuje da svi shvatamo da übistvo za dobre ciljeve ne može da uspe, da je to besmislica, glupost, greh. Dostojevski nikome u svom romanu ne stavlja u usta ove pouke, a ono najvažnije što želi da kaže u svom romanu, izgovara na neuhvatljiv, atmosferski, sugestivan način. □ Zločin i kazna, Stanisław Mackiewicz, Dostojewski, Warszawa, 1957 (fragment!)

Večna sa - radost Junak Dostojevskog poseduje potpuno dijalogiziranu svest: neprestano usmerena prema spolja, u napetosti ispituje sebe, nekog drugog, trećeg. Osim tog živog opštenja sa sobom i sa drugima, junak kao da ne postoji. U tom smislu se može reći daje čovek za Dostojevskog podmet obraćanja. Nemoguće je govorenje o njemu może se samo obraćati njemu. Te dubine duše Ijudske, čije prikazivanje je Dostojevski smatrao glavnim ciljem svog realizmu и višem smislu, može se otkriti samo u intenzivnom opštenju. Ako želimo da upoznamo unutrašnjeg čoveka, da ga spazimo i shvatimo, neće nam pomoći njegovo podvrgavanje hladnoj neutralnoj

analizi, ni pokušaj spajanja s njim ni ulaženje u njegovu ličnost. Približiti mu se, otkriti njegovu suštinu, a radjje primorati gá daje sam otkrije, može se samo opštenjem s njim putem dijaloga. Takođe prikazivanje unutrašnjeg čoveka, kako je to Dostojevski razumeo, mogučno je samo pokazivanjem njegovog opštenja s nekim drugim. Jer, samt) u opštenju, u uzajamnom delovanju čoveka na čoveka, otkriva se čovek и čoveku sebi i drugima. Jasno je daje dijalog morao da se nađe u centru umetničkog sveta Dostojevskog: ne kao sredstvo, véé kao cilj za sebe. Dijalog nije uvođenje u akciju, veé i sama akcija. Takođe nije sredstvo otkrivanja, ispoljavanja na izvestan naéin veé gotovog karaktéra. Nikako. Čovek se tu ne zaustavlja na tome da se pokazuje spolja; prvi put éovek postaje to što jeste, ne samo za druge veé i za sebe, Postojati - znači dijaloški opštiti s nekim. Završetkom dijaloga sve se završava. Zbog toga dijalog ne treba i ne može da se završi. Na planu svog religijsko-utopijskog pogleda na svet Dostojevski pomera dija-

I3ITI=I=