Bitef

mog znanja), onda sam, barem delimitino mogao, gomje da ispravim. Knjiga je međutim štampana i sada je kasno о tome govoriti. Tokom te bume nedelje niko me nije proganjao, život mi nije visio o końcu, kao ni moja sloboda. Ponevo podvlačim da sve ovo što činim, činim po sopstvenoj volji. Moji bliski priljatelji znaju da mene ništa ne moie prisiliti da učinim bilo sta sto bi se kosiło sa mojom savešću. I tako je i sada. Izlišno je da dokazujem da me niko ni našta nije prisiljavao i to izjavljujem ponosan na ovo doba u коте živim i na one ljude koji me okružuju. Verujem da ću još imati snage da povratim poljuljano poverenje drugova i da povratim svoj dobar glas. □ 5. novembra 1958. Boris Pasternak

Lara: Hvala ... ~, rekla je Lara i izašla iz kuce. Tada su je videli poslednji put. U tim mutnim i sumnjičavim vremenima, verovatno su je greškom uhapsili na ulici, oduzeli joj dokumenta, ime joj zamenili nekim mnogocifrenim brojem a onda je, bez traga, nestaia u nekom od sevemih radnih logora. (Misa i Šura stavljaju naočari sa velikom dioptrijom i, sabivši se, nadvijaju se pored svetlosti sveca nad malom knjižicom. Iznenada se lampa sama od sebe upali.) MIŚ A: Ugasi i sveće - opet je došla struja. (Sura gasi sveće). LARA: Prošlo je 5 do 10 godina i Misa i Sura, koji su nadživeli Živaga, opet zajedno sede kraj otvorenog prozora i listaju knjižicu sastavljenu od Jurinih pesmica. Već su stigli do poiovine knjige kad je počeo da pada mrak, i ćitanje im je padało sve teže. Dvojici ostarelih drugara izgledalo je da iako pobedom nije došlo do prosvećenja i oslobođenja, što su nakon završetka rata očekivali, ali da se u vazduhu oseća sloboda koja se sada u ovoj večeri najzad uselila i u njihove duše. Zadovoljno i tronuto razmišljali su o onim uèesnicima dogadaja koji su mogli da dožive ovo vece. A knjiga u njihovoj ruci kao da je sve to znała, potkrepljivala je njihova oseéanja. KRAJ „I kad su oni, prestrašivši se, pognuli glave ka zemlji,