Bitef

vota) - pitanje Hamletove „opsednutosti“ mrtvim (übijenim) očem, dakle smrču samom, pokäzuje kao želja i strast za „večnošču“, za večnim vračanjem, (re)inkarniranjem, vračanjem iz sveta živih u svet mrtvih, i obratno. Pri tom je prvi preduslov da bi se mogao više nego jednom prestupiti prag, „vrata“ smrti, taj da čovek mora jednom po prvi put umreti. Otac mora da umre kako bi sin znao šta je, da tako kažemo, prima mobile koja „pokreče“ Točak života, vreteno vremena, koje se razmetava u „večnost“ i iznova namotava u „vremenitost“. Tako nam se pitanje vremena, vremena života, vremena smrti, pokazuje kao jedno od ključnih pitanja žalobne igre o Hamletu. Zato možemo pozvati u pomoč danas vrhovni autoritet za pitanja vremena, Williama Hawkinga, autóra Kratke istorije vremena, knjige u kojoj autor rešava pitanje vremena takozvanim „svetlosnim čašama“, trodimenzionalnim kupama prešlih i budučih dogadaja. Mogli bismo je nazvati i Čašom Otkrivalicom, za koju su znali Narti (Skiti) i njome objašnjavali pretekle (nerazumljive) dogadaje i predvidali buduče. Ako pokušamo da pojednostavimo Hawkingovu inače veoma komplikovanu teoriju o prostoru i vremenu, za njega prostor-vremenu, videčemo da on opisuje takozvanu svetlosnu čašu kao svetlost koja se širi od nekog dogadaja (übistva Hamletovog oca) i stvara trodimenzionalnu kupu u četvorodimenzinalnom prostoru vremenu (kao jedinstvenoj kategoriji, ne više razdvojenoj veznikom „i“). Hawking razlikuje dve kupe („čaše“); donju. koja je „svetlosna čaša prošlosti“ (svetlost proteklog dogadaja, onog koji se več odigrao) i koja svojim vrhom, „špicom“, dodiruje vrh nadole okrenute kupe „svetlosne čaše budučnosti“ (Hamletove osvete odnosno njegove smrti). U tački u kojoj se svojim Vrhovima dodiruju obe kupe - nalazi se prostor sadašnjeg dogadaja. Za Hawkinga dogadaj je „tačka u prostoru - vremenu, odredena svojim vremenom i mestom“. I taj dogadaj u sadašnjosti je Shakespeareova žalobna igra o danskom kraljeviču; Hamletova žalost za umrlim (übijenim) očem, njegova osveta i smrt, S obzirom na takozvane „svetlosne čaše“, dve kupe - levka - u dodiru, Hamletov prostor je krajnje ograničen. U stvari, to je samo jedna tačka, „cma rupa“, kolaps neke zvezde u kome se sva njena masa i teža obrusi u sebe samu. I Hamlet je takva „črna rupa“ (mase i teže). Njegov život u Elsinoru je pokušaj da se otrgne sa tačke na kojoj se susreču kupe prošlosti i budučnosti, baci se u bezdan

kupe svetlosne čaše prošlosti i spreči očevo übistvo, odnosno, da pokuša da se uspne, poleti u času budučnosti i pridruži se svom več rartvom ocu. I sam mrtav, „črna rupa“, krajnja koncentracija „mase i teže“, čime bi postao delie večnosti o kojoj mu tako „bezbrižno“ govori njegova „rodoskrvna“ mati. Napustio bi sadašnjicu i postao biče koje prebiva u Čistoj zemlji, biče koje je doseglo nirvana, biče koje se više nikada neče roditi, biče večno združeno sa svojim očem, Hamletom starijim. Tako bi postao biče - mit, mitološko biče hriščanske „vaseljenske“ (katoličke) Evrope. Opet i opet predstavljan u dodiru čaše prošle i čaše buduče svetlosti. I baš okolnost da je „uhvačen“ u mestu gde se stiču obe „čaše“, u dodiru čaše prošlog i čaše budučeg, ne dozvoljava Hamletu trenutnu „akciju“; zato mislimo da je kolebljivac, oklevalo, premišljalo. A na deluje zakon post -kvantne mehanike, u kojoj se delie materije ne može više ponašati kao Newtonova jabuka niti može biti samo Einsteinova jednačina. 2. Za Hamleta je, dakle, odluka da osveti očevu smrt pre svega (svesna) odluka za smrt, za „prestupanje“ iz „dogadaja sadašnjice“ u „svetlosnu čašu prošlosti“. Pa ipak, „iskok“ iz „dogadaja sadašnjice“, vremena u kome se pred nama odvija drama, nije tako jednostavna (sportska) disciplina. Ni u kvantnoj fizici ni u strukturi Shakespeareove žalobne igre. Pošto teorijska mogučnost ipak postoji kao kod Hawkinga, da „neko“ ode u prošlost i tamo übije vašeg oca ili majku, još pre vašeg začeča, što bismo za naše potrebe mogli prevesti u sledeču hipotezu, tj. spekulaciju: Hamlet bi se „mogao“ vratiti utaj trenutak, tačku unutar „svetlosne čaše prošlosti“, gde i kada je bio übijen njegov otac, odnosno čas pre no što je otrovan, i mogao bi to sprečiti, Mada sve vreme govorimo o svetlosti koja putuje brzinom samo njoj datom i koja se po njoj i zove - brzina svetlosti - i čije su posledice nepregledne, Navešču samojednu; ako bi se Sunce ugasilo, odnosno prestalo da isijava svetlost (i toplotu), ta okolnost ne bi odmah uticala na dogadaje na Zemlji, jer bi tada Zemlja bila (još uvek) izvan svetlosne čaše dogadaja gašenja Sunca. Za tu činjenicu, mi bismo saznali tek kroz osam minuta, koliko je potrebno da svetlost prede put od Sunca do Zemlje. Tek tada, posle osam minuta, dogadaji na Zemlji našli bi se unutar „svetlosne čaše“ dogadaja gašenja Sunca. A iz toga sledi, da kad pogledamo u vasionu (nočno nebo) vidimo kakvo je bilo (u prošlosti), a ne kakvo je u trenutku kad ga posmatramo

(iz dodirne tačke svetlosnih čaša prošlosti i sadašnjosti). U tih osam minuta putovanja svetlosti od übistva Hamletovog oca do Hamletove smrti „dogada se“ cela Shakespeareova drama iz prve decenne 17. veka. Hamleta tek treba da dostigne tamna svetlost („nočna boja“, kaže kraljica majka) očeve smrti, kada če saznati da je jedini njegov put iz prikovanosti za dodimu tačku prošlosti i budučnosti - njegova vlastita smrt; tek ona če mu omogučiti da se uputi za svojim očem; kad bude otišao „daleko“, kako bi se mogao „vratiti“ - što je jedno od ključnih načela taoizma - vratiti se ocu i reči mu kao što govore Bušmani; „Oče, došao sam!“, što je samo drugi termin za „umro sam“. Cetrdeset devet dana putovanja sa „ovog“ sveta u Zasmrtje - po Tibetanskoj knjiži mrtvih - dogada se kod Shakespearea uz pomoč mnogih smrti. Hamletova je samo jedna od njih, i to poslednja. Pre no što je dozreo za smrt, morao je da se suoči sa svim zlom, strastima, željama, snovima, čežnjama, egoizmom, Ijubomorom - sa svim največim gresima Ijudskog biča i roda, sa svim onim što budizam naziva „karma“ , pre nego što dosegne kraj na kome če se susresti sa očem. 3. Nišu, medutim, tu samo Hamlet i njegov (odsutni) otac; tu je i kraljica majka. I njena postelja - gnezdo Ijubavi, požude, strasti, znoja, sluzi, krvi, rodenja i smrti. Hamletova muka nije samo mrtvi otac, nego i živa mati, sada udata za očevog brata, koja sad svoju kraljevska postelja „blagosilja“ rodoskvrnučem. „Rodoskrvnu“ postelju, u kojoj je još pre dva meseca ležala sa Hamletovim očem! Übistvo oca i majčino rodoskrvnuče su mehanizmi koji odlučuju o Hamletovom putu za očem: samoubistvo, übistvo, os veta! A i misao: „O, kad bi se to prečvrsto meso rastopilo i rastvorilo u rosu!“ Kako razumeti ovu „ezoteričnu“ Hamletovu misao? Samo istočnjačkim velikim majstorima joge i šamanima uspeva posle dugotrajnih i krajnje tegobnih i opasnih vežbi, nakon dugogodišnjeg odricanja od materijalnog sveta, čak i od njegovih vizuelnih i auditivnih pojava, u potpunoj usamIjenosti snežnog Krova sveta, da se odvoje od „mesa“, od tela, da im se materijalno telo pretoči u astralno, u „rosu“, u eter! Kad Irečim (duhovnim) okom ugledaju j edinstvenost sveta (univerzuma, vaseljene), s one strane dobra i zla, snova i bdenja, svetla i tame, Sunca i Meseca, tela i duše, kad se spoje s nebom, tanka žilica duge, mosta pruženog od Vremena ka Večnosti.

Hamlet, naravno, nije božanska Inda, kao Drukpa Kunlej, a ipak zna da njegovom (duševnom) stanju nema leka sve dok je zatočenik svog „mesa“, tela, nekad začetog u sad „rodoskrvnoj“ majci i od mrtvog oca. Hamletu nije „potrebno“ da bude lud, s obzirom na to da je tu ulogu preuzela Ofelija, a ipak - kako kaže Kott, lude su oni koji se opiru vlasti, kraljevima, i koji lojalnost mrtvima pretpostavljaju obavezama prema živima! I tu, u toj tački, u „lojalnosti mrtvima“ Hamlet je „lud“, „nadahnut“ iracionalnim znanjem o tome da se telo može „nastopiti i rastvoriti u rosu“, da se „duša“ (da ovde upotrebimo taj evrocentrični terminus technicus za čovekovo biče, jastvo ili sebstvo) može osloboditi telesnog prebivanja, robovanja, tamnice, zlog dželata i obmanjivača. Ipak se sve sa Hamletom i u njemu dešava tek posle susreta s (duhom) njegovog übijenog oca, kad mu ovaj zatraži da ga osveti i da ne dopusti „da danska kraljevska postelja bude / leglo preljube i rodoskrvnuča“. Tako se može videti da je naše dosadašnje čitanje i razumevanje Shakespeareove žalobne igre krenulo u pogrešnom smeru, pošto je otac Hamletov tu, pred nama, iako u obliku duha, što suštinski ne menja mehanizam žalobne igre, buduči da „duh“ govori, pa i ne samo to -on je „nešto više od mašte“, kako kaže Bernardo. Mrtvi otac je na Elsinoru, usred Danske, u neposrednoj bližini „rodoskrvne postelje“, u kojoj sada njegov brat - übica spava s njegovom Ženom, Hamletovom majkom. Hamletov otac i jeste i nije u Zasmrtju. Ne ide Hamlet ocu, nego otac obilazi sina. Nije reč o pogreški, nego o okolnosti da Elsinor predstavlja prag i vrata preko kojih se stupa u Zasmrtje. Elsinor je od podrumskih svodova do stražarskih tornjeva, od zidina do majčine postelje - grobnica! Sveti prostor umrlih, Jama ili hrid, lomača ili reka, mesto gde se polaže umrli, razveje njegov pepeo ili se prepušta strvoderima da njegovu „dušu“ oslobode „mesa“. I da se može otpočeti putovanje umrlog kroz Zasmrtje, Prema Čistoj zemlji, stanju bezvremenog postojanja, gotovo večnosti. Jer još uvek postoji mogučnost da se čovek ponovo rodi u ljudski rod! „Satni mehanizam“ koji ureduje vreme na Elsinoru predstavljajo zla dela, dela koja je počinilo smrti obečano biče da bi produžilo vreme svog života, jer ne zna da „niko ne živi duže od umrlog deteta“ (Čuang-Ce). Dete bez sečanja, bez mogučnosti da meri vreme, kao što to može starac, kome se što je stariji život čini sve kračim. A Hamlet je „tvrdoglavo sečanjc“ (Kott), mladi starac koji če sa-