Bitef

mo zakratko živeti na Elsinoru, jer on je i za njega grobnica. Kao što ni kraljičina postelja nije više mesto sna i počinka, ljubavi i radosti, nego mesto na kome snovi ulaze u čoveka i s njim vežbaju smrt, Jer na Elsinoru, gde zajedno žive mrtvi i živi, život nije san, nego poslednja lekcija pred ispitom smrti. Hamletova osveta očeve smrti samo je ritual (forma, filotehnički postupak) „male smrti“, kako je razume budizam a ne evropska (polu)zastarela seksologija koja se, iako ne eksplicitno, vezuje za tantrističku tradiciju razumevanja polnog akta. 4. Upravo je u svetlu do sada rečenog najvažnije pitanje ono koje bi tražilo odgovor unutar očevog „zahteva“ Hamletu šta da „obavi“ pre no što mu se pridruži, pre no što iz sadašnjeg trenutka (dogadaja) prede u „svetlosnu čašu budučnosti“, trodimenzionalnu kupu u kojoj če se konačno pridružiti svom übijenom roditelju. Jer Hamlet je za oca dete (ne samo sin!) koje mora umreti jer če samo tako živeti kao i svi ostali, što znači da če biti poslednji ulancu umiručih na Elsinoru. Zakon mrtvog oca jasan je i nedvosmislen: „ne daj da danska kraljevska postelja bude leglo razvrata i rodoskrvnuča“ Mrtvi otac sinu ne govori ni o (danskom) prestolu, ni o kruni, več o postelji, mestu na kome je začet, roden i u kome se završila muževljeva (očeva) ljubav prema ženi (majci). Nije reč o metaforičnoj izreci „pars pro toto“; reč je o postelji i o majci, roditeljici. Pri tom mrtvi otac sina još i posebno upozorava da „protiv majke ne preduzima nista“, da ne postane materoubica i, time, „tragični arhetip“ (Kott) übice. Jer übiti majku znači razrušiti temelj sveta, saseči i spaliti „postelju“ u kojoj se ljubi, začinje i rada, a takode i umire. Jer je svaka mati kči Velike majke, zemlja sama. Übiti majku znači pretvoriti zvezdu u „emu rupu“. To očevo upozorenje nesuranjivo usmerava sinovljevu osvetu samo ka bratoubici, A i Hamlet več zna da je svet ispao iz šarki, i da je on tu da ga vrati. Svet je ispao iz šarki zbog übistva oca i majčinog incesta; on je, takode, „truo“. Razglobljeni svet „vratiti“ ne znači ničta više i nista manje nego konačno ga „prilagoditi“, dovesti ga u sklad s njegovom pravom prirodam, a ona je smrt. To može da znači šamo jedno: pretvoriti svet u grobnica, u sveti prostor smrti, odakle če se mrtvi zaputiti prema Zasmrtju. Svet se ne može „uskladiti“, popraviti. Naročilo ne svet koji se zasniva na übistvu. Ponajmanje bi to mogao da uradi Hamlet, koji nije nikakav „inženjer“, nego samo sin übi-

jenog oca koji mora, tako glasi Zakon übijenog oca, 'da postelju svoje majke očisti od „preljube i rodoskrvnuča“ i povrati sveto mesto ljubavi, začinjanja i radanja. I tako usred Elsinora - grobnice označi tačku koja je več izvan vremena, do koje ne dopire ni prošla ni buduča čaša svetlosti, i da od tada to bude još samo prostor ljubavi; a ljubav ne može postojati nikako drugačije nego izvan vremena. Jer ljubav je život koji nema kraja. Život bez kraja, ali ne sadašnjost, nego večnost. A večnost nije vreme, nego četvorodimenzionalni prostor - vreme kao jedinstvena kategorija. Svemir! Tako nas uči Siva. I Hawking potvrduje. lako na Elsinoru-grobnici smrt - kao več-večnost - nadvladava ljubav, kao još-ne-večnost, jer upravo mesto ljubavi (postelja) obeleženo je incestom, koji Zakon mrtvog oca pròglašava vrhovnim zločinom koji svoje protagoniste pretvara u „trulu gomila kužnih zadaha“. Hamletovo obavezivanje nežnom übijenom ocu je inicijacija s kojom nastupa njegova (sinovljeva) odraslost. Sin bez oca nije više sin, muškarac koji može biti samo još otac ako začne sina. A „Hamlet“ nije drama o torne kako muškarac postaje otac, nego o tome kako sin gubi oca. Tačnije, kako sinu übiju oca i kako zbog toga mora da kazni zločince, po odredbama Zakona mrtvog oca: s „drobom übice“ mora da nahrani „jastrebove neba“: To sleep: perchance to dream: ay, there is the rub; For in that sleep of death what dreams may come When we have shuffled off this mortal coil, Must give us pause... Osvetiti očevu smrt znači umreti ì sam. Spavanje i snovi su samo predvorje, pred-prostor tog „neotkrivenog kraja, iz kog se putnik ne vrača“ - Zasmrtja, gde se sreče sa svojim očem. Spavanje i snovi su obred inicijacije, posvečenja, ne samo Hamletove odraslosti - trenutka u kome stupa u svet odraslih, nego su, pre svega, vežba za smrt, prag koji sina deli od oca. Tim „črnjenjem“, iako pasivnim, sin postaje sve sličniji svom (mrtvom) оси. San je onaj otrov koji je kroz uho usnulog oca prizvao u njega poslednje, smrtno spavanje! Svetiti očevu smrt znači sam postati smrt - umreti (ne samo spavati i sanjati), jer „ostalo je čulanje“ - prema poslednjim Hamletovim rečima. Osvetiti očevu smrt, a pri tóm ne übiti majku, koja je saučesnica u übistvu ■ svoga muža, znači istovremeno stupiti na mesto oca-muža. Medutim, Hamlet nije Edip, u ponečerau čak Anti-Edip; iako se nude korespondencije, više ili manje skrivene veze i sa-

zvučja izmedu ova dva junaka, o čemu svedoči i teorijska literatura koja se ovim poredenjem bavi. Ipak (za nas) Elsinor (Danska) i Teba nisu isto. Kuga i trulež nisu istorodni virus koji počinje da razjeda državu. Istinu života, koja je smrt, Hamletu otkriva njegov otac. I ono što je kod Edipa sve vreme prikriveno krvavom koprénom sudbinske zablude, kod Hamleta je od samog početka otkriveno, golo, rodoskrvno, i ne dotiče Hamletovo telo - meso, za koje on samo moli da se pretvori u rosu. Incestuoznim izlučevinama prekrivena je samo mati, kojoj „trnje“ raste u srcu. Svoju još-ne-odraslost, svoje mladenačko doba, dakle predinicijacijsko vreme, opisuje sam Hamlet: „’Tis now the very witching time of night, When churchyards yawn and hell itself breathes out Contagion to this world: now could I drink hot blood. And do such bitter business as the day Would quake to look on.“ „ Piti vrelu krv “ znači preuzeti na sebe lik onog čija je krv potekla. Ne samo lik nego i njegovo biče i ličnost njegova dela - zla i dobra - rodenje i smrt. Kad devojčici po prvi put poteče menstrualna krv, postaje žena, dozreva za radanje; kad mladiča obrežu (kod naroda koji žive „na stepenu pre pojave pisma“ - B. Bettelheim australijska plemena to ne čine kao Jevreji več u rano dečačko doba, nego u vreme puberteta), kad mladič prvi put umoči ruke u krv žrtve (zveri, neprijatelja), postaje ratnik i tako zadobija pravo da stupi u krug odraslih muškaraca. Stupa, tako reči, na mesto potencijalnog oca, Krv je (još i danas) od evropskog velegrada do australijske pustinje - od kraja drugog milenijuma do rodovske zajednice na prelazu iz paleolita u neolit, znamenje odrastanja, dozrelosti. Zato Hamlet mora da pije, da pretoči vruču krv - tečnost koja vreme kroz večnost vodi kao pas slepog čoveka, mornara Severnjača i sila teže kamen koji dečja ruka hitne u vazduh da bi opet pao na zemlju. 5. Hamletova osveta übijenog oca, koju sam otac zapoveda, iako u liku duha, što ne menja suštinsko značenje takozvanog Zakona mrtvog oca , mora se usmeriti - pre ili kasnije - i ka majci-ženi-saučesnici, iako otac od Hamleta traži da je poštedi i prepusti je „nebesima i trnju u njenom srcu“. Hamlet stvarno poštedi svoju majku, iako je ona ne samo žena - drugo ime za slabost - nego je i obeščastila svoju postelju incestuoznom slrašču, seksualnim uživanjem sa bratom übijenog muža. Hamlet, dakle, prepušta svoju majku

„tmju“ (malim mačevima!) da joj raste u srcu i prizove njenu (srčanu!) krv, i ne diže na nju ni mač ni ruku, a majka-übica mora da bude kažnjena uprkos tome. Jer, osveta očevog übistva takode zahteva i rušenje trijade majka-žena - otac-muž - sin; porodice, dakle. Čaša otrova, Hamletu namenjena, gasi žed njegovoj majci. Tim „simboličkim“ činom - zabunom - mati (nesvesno) pokušava da spase plod svoga tela. U jednom trenutku, u njoj se budi materinski refleks - histerija. koji zahteva samo-žrtvovanje. Rodenjem sina žena je postala mati. Übistvom sinovljevog oca stupila je na put - legla je u postelju rodoskrvnuča i time se odrekla „bezgrešja“ roditeljice. Zna, naime, da u rodoskrvnoj postelji neče začeti novi plod - Hamletovog polubrata ili polusestru. Postelja - posle übistva muža-oca - nije više mesto začinjanja i radanja nego čistog zadovoljenja gole seksualne želje. Znači „živeti u užeglom znoju masne postelje, sparene u gnoju, ljubakati se u svinjcu gadnom“. A Hamletova osveta znači i konačno „pražnjenje“ danske postelje (ne prestola!), pošto je postelja središte države, Elsinora, porodice. Ona je srce trijade žena-mati - muž-otac sin; trodelnog mehanizma koji, kao ozonski omotač, štiti ljudski rod od varvarstva i izumiranja. Trodelni raehanizam može da funkcioniše samo onoliko dugo koliko su sva tri dela u skladu, u sazvučju ljubavi, razumevanja, žrtvovanja jedan drugom. Čim je jedan od njih odstranjen, trijada se ruši i unutrašnja zakonitost „trojedinstva“ obruši se sama u sebe. Zamena bilo kog od elemenata nije mogučna. Zato za übistvom oca mora da sledi smrt preostala dva dela trijade porodice. Očuh (stric) nije i ne može biti otac, žena-mati, prepuštena incestuoznom sparivanju, ne može više biti mati. I sin - sin mora stupiti na mesto übijenog oca, preuzeti na sebe njegovu smrt, a to može učiniti samo tako što če primiti na sebe svoju (buduču) a neizbežnu smrt. Zbog toga ne možemo pristati na Kottovo razumevanje „Hamleta“ kao „velikog mehanizma feudalne klanice“, ali ako več hočemo da upotrebljavamo njegove karakterizacije, možemo se složiti da je žalobna igra o danskom kraljeviču veliki mehanizam raspada svete trijade mati-žena otac-muž - sin; dakle, porodice. Pošto više nema (grčkih) bogova koji bi se igrali ljudima i tako omogučili geneza evropske drame (Eshil, Sofokle, Euripid), moraju ljudi, napušteni od bogova, svoje zlo i svoju požudu neutralizovati u snovima , a ono što u njima nisu „očistili" snovi, moraju učiniti u budnom stanju. Jer to