Bitef

pozorišnom svetu pojavile su se neke čudne stvari. To kažu i moje kolege; postalo je gotovo nemoguče raditi. Imam puno poznanika u raznim oblastima života. Ponekad okreneš telefon: „Kako ide“? „Čuj, je Г uspevaš da radiš“?, „Razumeš, ne može da se radi“! Tu rečenicu slušam sve češče. Rečenica je strašna, ona mora naterati Ijude da se zamisle. A u umetnosti je to još strašnije. Teško smo radili, ponavljam, uopšte nismo osečali radost. A danas vas slušam kako govorite da ste osetili radost tokom predstave?! To je za mene naj veci mogučni kompliment. Zašto? Kao što Flamlet proročki uzvikuje: „Pokidala se veza vremena“! Umetnik uvek mora da oseča vreme, uvek mora da gleda napred. Kad drugovi na vlasti počinju da izgovaraju takve reči kao što su „Razmisličemo..„Videčerao...“, „Ima tu više značenja..ja mogu da kažem kao što deca danas govore: „Meni je tih njihovih fraza pun kufer“! U vreme opšte elektrifikacije, ja još treba da se bojim višesmislenosti, da plamtim s pola vatre! Čega da se bojimo? Svakodnevno mučno radimo za krajnje skromnu materijalnu nadoknadu, a to znači da nas pokreče nešto drugo, da su iza našeg ponašanja druge pobude. Ja to ozbiljno govorim službenim licima koja me sada ne slušaju i pričaju, a ja kažem da je krajnje vreme da službena lica nauče da slušaju poštene i nesebične radnike. vreme je da počnu, inače če zaista za rad biti vrlo teško. Srečom, sad su takve i smernice i uskoro čemo to osetiti. A na ovaj komad A. S. Puškina neki naši rukovodioci bi morali specijalno da dolaze i pozorište bi trebalo specijalno da im dodeli sedišta. A postoječu pretplatu treba još povečati da bi češce dolazili da slušaju našeg velikog narodnog genija, koji bolje od ikog drugog izražava duh i bit svoje nacije. Umetnici mogu činovnike da nauče mnogo čemu. Šteta što činovnici ne uče od umetnika, jer samo če njima od toga biti gore, a umetnicima je - svejedno! □

Stenogram rasprave u Glavnoj upravi za kulturu 10. decembar 1982. godine Družinjina M. G., načelnik odseka za repertoar Glavne uprave za kulturu: Glumač se obrača s Puškinovim tekstom savremenom gledaocu: „Zašto čutite? Vičite“! A zatim, kao što je poznalo, „narod je nem“. Da bi se izbegla dvosmislenost takvog finala, trebalo bi razmisliti kako da se ono učini preciznijim, A ona „Večnaja pamjat“? Kome to? Opet dvostruka percepcija pozorišne ideje. Teško da putujuča družina koja izvodi predstavu, drži neku mornarsku majicu u kakvoj se pojavljuje Zolotuhin, ili kožni kaput u kome glumi Šujski, Meni se čini da su to savremeni atributi koji prenose radnju iz predstave u našu stvarnost...

Ljubimov J. P.: Oh, teška li si, kapo glavnog reditelja! Izvinite, nastavite. Družinjina M. G.: Cini mi se da te momente treba da rešimo, da se dogovorimo. Ljubimov J. P. : A zar bistevihtelida zajedno sa mnom radile predstavu? Karjakin J. F., doktor filoloških nauka: Krenuo sam na ovaj sastanak kao na praznik. Dogodilo se čudo. Dogodilo se čudo posle stopedeset godina i mi smo mu svedoci: konačno se Boris Godunov pojavio na dramskoj pozornici, Družinjina M. G.: Kad sam govorila o dvosmislenoj percepciji, mislila sam na to da izgleda da je taj narodni muk sada u dvorani. Teško da se to zaista može smatrati mogučnim u današnje vreme. Loginov V. T. ; Je И predstava odobrena za prikazivanje ili nije? Jonova L. P., stariji inspektor Uprave za pozorišta u Ministarstvu kulture SSSR: To če na kraju reči načelnik uprave, Ljubimov J. P.: Uvek imam komplikacija s vama. Dvadeset godina. Jonova L. P.; Ja lično nikad nišam imala komplikacija s vama. Ljubimov J. P.: Sta, zar ne znate koliko su me puta izbacivali iz pozorišta? Ne pravite se da ne znate kakva je sudbina Teatra na Taganke. Jonova L. P.: Ne treba dolivati ulje na vatru. Seleznjov V. P.: zamenik načelnika

Glavne uprave za kulturu: Kad je reč o momarskoj majici, kravati i kožnjaku, svako to može da tumači kako hoče. A zašto da se bavimo time kad to nema nikakve veze sa javnim radnicima onog vremena? Zašto stvarati temu za razgovor. To nikom ne treba. Da И zato da se još više zakamuflira složenost ove predstave, ili obratno? Sve je to povezano i sa narodnim masama koje su prikazane, i s narodom o kome je reč i sa šalom o narodskoj režiji ove predstave. Pojavljuje se ironičan stav u odnosu na sve što se dotiče narodnog duha, od prvih koraka, dok još čovek čita program. Kad je reč o finalu predstave, izvodač se toliko otima i izoluje od citavo predstave i toliko uzemljuje da silazi u dvoranu i otkida se, othrvava se iz konteksta. On se u najboljem smislu te reči provokativno obrača gledaocima: Zašto čutite? Vičite! I onda izgovara dalje Puškinov tekst. Tu iskrsava izvesna nedoumica. Ako čak i dozvolimo da je takav pristup čisto umetnički mogučan, onda kad se osoba iz pozorišta obrača današnjem gledaocu, da U to znači da se propušta sva istorija od Borisa Godunova do današnjih dana? Narod je samo čutao, sve te godine su prošle bešumno? Tu ni umetnička strana nije sasvim jasna. Da i ne govorim o tome da se tu uvlači i ideološki moment. Karjakin J. F.; Izvinite, ideološki motivi su vrlo ozbiljna stvar. Utemeljite to. Ovde se pod ideologijom podrazumeva nešto loše. Objasnite zašto je takav nagoveštaj ružan? U čemu vidite ideološke mane predstave? Seleznjov V. P.: Gubenkovu repliku ne treba izgovarati provokativno. Ne govorim o ideološkim motivima čitave predstave, več samo o poslednjem izlasku. Sečam se svega što sam rekao i stojim iza toga. Boris Godunov predaje vlast svom sinu, čoveku u potpuno savremenom kostimu, ali ne bih rekao i apsolutno ruskog lika. Anikst A. A., doktor istorije umetnosti; Nije mi jasno to kako Boris Godunov predaje vlast svom sinu neruskog lica. Seleznjov V. P.: Pa, kao daje taj njegov sin Tatarin, Ciganin, šta li. Ako to treba da sugeriše odredenu Borisovu nacionalnu pripadnost, kako to treba da shvatimo - kao slučajnost ili kao zakonitost? Karjakin J. F.: Usudujete se da to kažete tako istaknutom, tako obdarenora čoveku! Nemate poštovanja ni za talent ni za umetnost, ni za šta. Nije vam se dopao narod u predstavi. A naroda ima raznog. Narod je genije 1812, godine, 1941. godine narod je ološ koji je propio svoju sudbinu, narod koji če izvesti tu sudbinu. Za vas je to nedostupno. Kad biste napisali makar jedan člančič na tu temu, nigde ga ne bi primili zbog vaše nepi-