Bitef

slušajudi muziku kako se u vašoj unutrašnjosti budi vase dublje Ja? Ova snaga izaziva vas da dižete glavu, ruke i noge i polagano vas vodi prema svetlu«. Nikada nisam bila zlo shvadena i to buđenje, oslobodenje unutrašnjih porivá jeste po mom mišljenju podetak svaké igradke umetnosti. To se može opažati i kod najmanje dece; I tek što su shvatili osnovne demente, svaka udenica razvila je pri hodanju i u svakom ponašanju spirituelnu snagu i graeiju, što se nikada ne može postidi obidnim radom mozga i telesnom vežbom. Tője i razlog što su i najmanje udenice uspele u Trocaderu ili Metropoliten teatru izazvati kod velikog gledališta magnetidno delovanje, kako to mogu samo veliki umetnici. Kada su ova deçà porasla, onda im je suprotan uticaj naše materijalistidki usmerene civilizacije uništio ovu snagu i ona su gotovo posve izgubila svoje nadahnude. Posebne prilike moga detinjstva i mladosti u meni su ovu snagu osobito razvile, i u raznim razdobljima moga života imala sam priliku da izbegnem svim spoljašnjim uticajima tako da sam mogla da slušam samo ovu snagu. I moj patetidni pokušaj za dostignudem zemaljskim životnim radostima u meni su proizveli preobraženje i ponovo dostignude ove spirituelne snage. Od uvek sam težila da otkrijem one prvobitne pokrete koji su u stvari izvor jednog niza nehotidnih gibanja. To mije kod mnogih tema uspelo u nizu raznih varijaeija. Kao, naprimer, prvi bolni pokret straha iz kojeg je kao prirodna reakeija nastala igra »Jadikovanja« i kad sam prikazivala ljubav, uspelo mi je da u daljem razvoju teme utelotvorim evet iz dijih latica izlazi omamni miris. Ove igre izmislila sam bez muzike, one kao da su potekle iz ritma natprirodnih harmonija. Tokom ovih studija prva sam pokušala izraziti »Preludés« od Chopina i nešto od Glucka. Moja majka nikad nije bila umorna da mi svira i desto je partituru Orfeja ponavljala tako dugo dok sunce nije granulo kroz prozor studija. Ovaj prozor bio je bez zavesa, tako da je majka sededi za klavirom mogla videti nebo, obiaké, zvezde i mesec katkad je u njega udarala kiša i stvarala na podu male bare, jer prozorski jastuci u studiju retko kad su nepromodivi. Zimi je prostorija bila strašno hladna, dok smo se leti u njoj parili, a ősim toga smo jedni drugima smetali u našim poslovima; ali je elastidnost mladosti savladala svaku neudobnost, a moja majka bila je, što se tide požrtvovanosti, pravi andeo - nije u mislima imala drugo nego da mi u mom radu bude od pomodi. □

Šta su pisali i rekli o Isidori Ogist Roden: »Danas je ona skulptura, arhitektonska materija, isečena iz kamena. Dve ruke, a izražavaju čitavu simfoniju«. Žorož Balanšin: »Mislio sam da je užasna. Ne razumem da Ijudi kažu da je velika igračica. Za mene je apsolutno neverovatno - pijana, debela žena koja se satima kotrljala okolo kao svinja. To je bilo najstrašnije. Neverovatno je kako su ljudi bili hipnotisani. Ja ne verujem da je ikada dobro igrala. Možda je bila lepa devojka kad je bila mlada. To nije razlog da budetako loša u četrdesetoj. Ne verujem da je bila odlična u tridesetoj. Tib deset godina ne mogu napraviti takvu razliku«. Frederik Aston: »Kad sam je gledao na sceni shvatio sam da ona trdi a iza nje ostaje trag kao da vedno trči. Tője njena veličina. Ostavljala je trag. Sebe«. Gertruda Štajn: »Bila je jedinstvena. Bila je uvek svoja. Ona je uvek morala biti svoja. Ona je uvek nastojala da bude svoja. Ona je uvek verovala tom svom biću, verovala da je ono što je bila... Ona je verovala u svoje biće. Ona je uvek bila, ona uvek jeste, verovala da je ono što je bila i jeste«... Markiz de Monteskje: »Gospođica Isidora Dankan je rekla da su sada, posle tragedije njene dece, svi muškarci njena braća, sve žene njene sestre a sva deçà sveta su njena deçà. Možda muškarci mogu biti njena brada ali ni jedan nede biti njen muž, ne verujem da žene žele da budu sestre jednoj kurtizani i da sva deçà žele da su kopilad«. Viktor Serof: »Bila je žena srednje visine. Odmah biste primetili njene divne ruke, sa finim malim šakama, i linija njenog vrata i ramena je bila velidanstvena. Njeno celo telo se kretalo predivno kao da je hodala lagano i nežno kroz sobu... Njen glas je bio dubok i nežan, i imao je boju koji je njenom célom karakterű davao ertu naivnosti. Njeno lice je bilo umorno i izgledalo je kao da ga je namazala negledajudi se u ogledalo. Okolo njenih odiju, koje su bile zelene,

ИТЕГ26