Bitef

hrišćanskim učenjima može misliti na vise načina. Jačala je svest da istine mogu biti relativne, a da sistemi mišljenja imaju svoj vek. Tako su od oko 1600. godine Šekspirovi savremenici sve jasnije oseéali da predstava o svetu i čoveku, koja je stolećima primana kao jedino istinita, počinje da se raspada. Ona je još uvek nominalno prihvatana, naglašavana i izlagana, ali osećalo se da njeno vreme prolazi i da je sumnja nagrizla mnoge demente u njoj. Najmanje izmene pretrpele su predstave o mikrokozmu. Učenja o funkcionisanju čovekovog organizma i o psihološkim procesima ostala su uglavnom ista. Na čovekov položaj u svemiru, međutim, počelo se gledati drukčije. Nova otkrića u astronomiji dovela su u pitanje njegovo mesto u središtu svemira, a skeptički mislioci, kao Montenj, osporavali su mu i njegovo mesto u Zlatnom lancu, tvrdeći da je samo u svojoj oholosti proglasio sebe najplemenitijim stvorenjem na Zemlji i da nije ništa bolji od životinjskih vrsta. Tako je čovekov položaj, koji nije bio pošteđen dvosmislenosti ni u staroj slid sveta, postao još neodređeniji i on je sebe odista mogao posmatrati zbunjen i u nedoumici kao »Ponos, šalu i zagonetku sveta«. Teorija o političkoj zajednici, o društvenoj hijerarhiji koja je čvrsta i u kojoj je svako zadovoljan svojim mestom, oduvek je bila najodglednije netačna, pa je stoga, kao svi nesigurni ideološki koncepti, naročito uporno naglašavana. Ona je prihvatana kao paralelna hijerarhijskom ustrojstvu u makrokozmu i mikrokozmu, a očigledna odstupanja od idealnog modela objašnjavana su nesavršenošću stvari u sublunarnom svetu. Sasvim su drugačije govorili pisci koji su polazili od političke stvarnosti. Još početkom XVI veka, Tomas Mor je u Engleskoj dao sliku odnosa u Ijudskoj zajednici potpuno razlidtu od teorijskog ideala: »dok u mislima posmatram i razmišljam o državama kője danas u svetu postoje, svuda vidim, tako mi boga, samo neku zaveru bogatih koji se, tobož za racun i u ime državnih interesa, bore jedino za svoje lične interese«. Otprilike u isto vreme kada je Mor beležio svoja opažanja, u Italiji je nastajalo jedno delo praktične političke filozofije koje će zadati težak udarac tradicionalnoj slici o društvenim odnosima. Nikolo Makijaveli je pisao svoje delo »Vladar [Il principe]« 1513. godine na osnovu oštrovide i hladne analize političkog stanja u suvremenim italijanskim državama. Polazeći od toga da razboriti ljudi imaju više koristi ako znaju pravu istinu o stvarima, nego ako im se pruža lažna predstava, on je izneo svoje videnje vladarskog posla i političke zajednice. Za Makijavelija država nije političko utelotvorenje Bogom ustanovljenog načela poretka, nego je nezavisna od moralnih i teoloških obzira, a njena unutrašnja hijerarhija nije posledica ni analogije s drugim strukturálná ni voljnog prihvatanja podredenosti, nego se zasniva na prinudi. Sukob njegovog shvatanja političkog uredenja i tradicionalne predstave o državnom organizmu bio je tako oštar da su se širom Evrope pojavili polemički spisi u kojima je on osudivan kao zagovornik čudovišnih, bogohulnih i subverzivnih ideja. Ma koliko glasno to zgražanje bilo, seme skepticizma koje je

Makijaveli bacio nezadrživo je klijalo, a dugo vremena pre nego što je osnovanost njegovih ideja javno priznata, prekaljeni engleski političari kao Viljem Sesil i Fransis Volsingam proučavali su njegova delà u povučenosti svojih radnih soba i imali su praktične koristi od toga. I slika o svetu prirode dovedena je u ovo vreme u pitanje primenom novih istraživačkih metoda zasnovanih na neposrednom posmatranju, eksperimentima i induktivnom zaključivanju. Fransis Bekon je u svom delu »Unapređenje nauke« [The Advancement of Learning, 1605] osporio upravo ono što su raniji filozofi smatrali najprivlačnijim i najuverljivijim u staroj slici sveta - njenu izrazitu pravilnost, shematičnost i simetričnost. Önje zastupao mišljenje da je takva koncepcija stvarnosti veštačka intelektualna tvorevina i da ljudi u prirodi vide vise ujednačenosti i ravnomernosti nego što je stvarno ima. Tradicionalni sistem mišljenja najviše je podrila nova astronomija. Ptolomejev geocentrični sistem trajao je četrnaest vekova i shvatanje ne samo svemira nego i vere, prirode, države i čoveka bilo je uskladeno s njime. U XVI veku ta tako dugo prihvatana slika svemira dovedena je u pitanje. Kopernikovo epohalno delo »O kruženju nebeskih sfera« [De revolutionibus orbium coelestium] objavljeno je 1543. godine i u njemu je predložena potpuno nova kosmička shema. Kopernik je izneo mišljenje da se u središtu sveta ne nalazi Zemlja, nego Sunce, i da se ona, zajedno s drugim planetama, okreée oko Sunca. Pošto nije imao dokaza za svoju hipotezu, Kopernik nije bio odmah prihvaéen, ali je bio čitan, pa nije bio nepoznat ni u Engleskoj, gde se prvi pomeni njegovog heliocentričnog sistema javljaju veé 1556. godine. Dvadeset godina kasnije objavljen je i engleski prevod prve knjige njegovog dela. Dalja značajna otkrića izvršio je u drugoj polovini XVI veka danski astronom Tiho Brahe, koji je porekao postojanje kristalnih sfera i dokazao, na osnovu astronomskih posmatranja, da je shvatanje o translunarnom svetu kao području u korne nema promena netaêno. Početkom XVII veka nova astronomija je znatno učvršćena otkrićima Keplera i Galileja. Kepler je 1609. godine izložio zakone kretanja planeta i time dao dokaze za Kopernikovu hipotezu, a Galilej, koji je roden iste godine kao i Šekspir, objavio je 1610. rezultate svojih posmatranja pomoéu teleskopa. On je prvi povukao jasnu razliku izmedu planéta i zvezda, dokazao da je Mesec istog sastava kao Zemlja i dao nove dokaze za Kopernikovu heliocentričnu teoriju. Uprkos tome, nova astronomija nije bila odmah široko prihvaćena. U književnosti se i dalje održavao nasledeni model. Kada se u Šekspirovim dramama pominje ustrojstvo svemira, to je tradicionalni Ptolomejev sistem. I Milton, koji je pisao oko pola stoleća posle Šekspira i dobro poznavao novu astronomiju, zasnovao je svoj veliki ep na geocentričnom sistemu. Otuda uticaj novih istraživačkih metoda i rezultata treba pre tražiti u podrivanju starog znanja nego u utemeljivanju novog. Osećanje da se stari poredak ruši naročito je bilo snažno početkom XVII veka, i to je na mnoge duhove ostavilo mučan i dubok utisak. Raširenost »melanholije« u