Bitef

njihovoj reči. Treba, doduše, red da upravu apsolutno ništa nije koštalo da odobri predstavu, nisu bile potrebne nikakve posebne žrtve s njene strane. Mesto nisu unapred pripremali: pozorište se podizalo i demontiralo za nekih petnaestak minuta. Predstava je trajala sat i po, a ako bi od pretpostavljenih došlo iznenada naređenje da se ona prekine - to bi se za tren oka moglo udniti. Kostimi su ležali u robijaškim sanducima. Ali, pre nego što ispričam kako je predstava bila odigrana i kakvi su bili kostimi, red ću nešto o programú. Pisanog programa u suštini nije bilo. Doduše, na drugoj i treéoj predstavi pojavio se jedan - napisao ga je Baklušin za gospodu oficire i ostale otmene posetioce koji su udostojili pažnje naše pozorište i došli na prvu predstavu. Od gospode ofîcira je obično dolazio komandir straže, a jednom je navratio i dežurni oficir. Jednoj predstavi je takode prisustvovao i inženjerski oficir. Eto, za ove posetioce je i napisan program. Očekivalo se da će slava tamničkog pozorišta odjeknuti po celoj tvrđavi pa i u gradu; utoliko pre, što u gradu nije bilo pozorišta. Pričalo se da su amateri izveli jednu predstavu i na tome se završilo. Robijaši su se kao deçà radovali i najmanjem uspehu, čak su se razmetali: »Ko zna - mislili su i govorili između sebe - možda će doznati i najviša

uprava pa če doći da gieda i videće kakvih sve ima robijaša. Jer ovo nije primitivna vojnička predstava sa nekakvim strašilima i plovećim čamcima, sa medvedima i kozama. Ovde pravi glumci igraju otmene komedije - ovakvog pozorišta čak ni u gradu néma. Bila je, kažu, u kući generala Abrosimova jedna predstava i još jedna će se održati; kod njih mogu biti bolji jedino kostimi, ali što se tiče razgovora, ko bi to umeo bolje od naših! Može čak i gubernátor čuti i - ne lezi vraže - možda će lično zaželeti da pogleda. Jer u gradu nema pozorišta...« Jednom rečju, robijaška uobrazilja je, naročito posle prvog uspeha, dostigla o praznicima vrhunac; zamišljali su nagrade, čak smanjenje godina robije, mada su se, skoro istovremeno, sami sebi zbog toga podsmevali. Jednom rečju, to su bila deçà, prava deçà, mada je poneko od te dece imao i po četrdeset godina. No iako nije bilo pisanog programa, ja sam u glavnim crtama već znao šta će se izvoditi. Prvi komad bio je »Filatka i Miroška kao suparnici« [...] Zatim je dolazio drugi komad - drama »Kedril - žderonja«. Naziv meje veomazainteresovao, ali ma koliko da sam se raspitivao o komadu, ništa unapred nisam mogao saznati. Saznao sam samo to da nije uzet iz knjige, već po prepisu, da su komad dobili od nekog penzionisanog oflcira iz predgrađa, koji je, najverovatnije,

BRAĆA KARAMAZOVI/PHOTO RADOVAN BÉLÉSŰN