Bitef

SOK SPASAVA Pa, to je bi lo novo 1896. Kad gledamo neku od glavnih drama, najčešće moramo da zamislimo kako je u svoje vreme iznenadila gledalište. Njihov ugled medju ñama je ... istorijski. Sta je bi lo revolucionarno u Calebu ? Stanari Sorinove kuće na selu lenčare, jedu, mrmljaju i cvile, i govore, govore, govore. Mladi Trepljev, s ambicijom da bude dramski pisac i sin velike glumice Irine, pati za Ninom, koja takodje ima ambiciju da se popne na pozornicu. On zavidi Trigorinu, majčinom ljubavniku i uspešnom piscu. Nina se zaljubljuje u Trigorina. Maša, kći upravnika imanja, zaljubljena je u Trepljeva. Svi su nesrećni bilo u ljubavi bilo u poslu, osim Trepljeva, koji je gubitnik na oba polja. Tu su još burna veza, beba koja se vanbračno rodila i umrla, ostavljanje na cedilu i samoubistvo. Délo je komedija. Čehovljevu publiku je čudilo što se sva uzbudjenja Ijubavna veza, rodjenje i smrt, samoubistvo dešavaju van pozornice, a mi gledamo njihove posledice po likove. Gledamo ib sa odstojanja i njihova izmotavanja su nam komična. Možemo i ne moramo da imamo razumevanja. Proučavalac Čehova Maurice Valency, svoj doživljaj piščeve modernosti izražava analogijom; “Njegove drame su savršen primer sklonosti ka umetnosti nepovezanog, koje mi prepisujemo drugom pokolenju impresionističkih slikara.” Čehovljev stil bio je, objašnjava Valency, da u gledaocima “stvori vécu prijemčivost za impresiju.” Umetnica/lutkarka Hanne Tierney otkrila je u Čehovu to isto. U svojoj 55-minutnoj dekonstrukciji Caleba destilovala je elemente koji su ga svojevremeno činili novinom, izdvojila ib i njihove suštine kombinovala na drugi nadn. Ishod je predstava koja je za 1995. ono što je original bio za 1896. godinu. Duhovito se poigravajud sa Nininim protestom da

“nema Ijudi” u komadu-u komadu koji priprema Trepljev, Tierneyeva oprema Caleba šarolikim ansamblom tkanina, perlica i drveta, koje oblikuju apstraktne lutke u prirodnoj veličini. Pomoću sistema žica i tegova, ona njima rukuje pred ocima gledalaca. Nevidljivi glasovi izgovaraju replike, a tu je i puna porcija muzike i zvucnih efekata. Ono što vidimojeste svet sjajnih, elegantnih površina - tila, satena i somota - koje se dižu i njisu uz zvonke klavirske akorde. One lepršaju uvis, elegantno se odmotavaju i spuštaju u lokve. Svaka “lutka" odgovara svom liku. Irina je veličanstvena masa tamnocrvenog i ružičastog tila i satena, Nina je ružičasta i pastelno plava sa zvonkim staklenim perlama, dok je jadna Masa jadan crni til. Trigorin je jarko plava ploča, za kojom se vuku dve duge draperije. Samo je Trepljev nešto izrazitijeg oblika, dugačak luk kao dvonogi insekt. Povremeno su gotovo reprezentativni. U jednom zabavnom obrtu Irina se diže skoro do tavanice, sa replikom: “Ja sam glumica, a ne bankar." Trepljevljev “komad” nudi mnogo prilika za lukave dosetke. Tiernyeva ga pokazuje kao crno-beli film... a mi slušamo Čehovljev nipodaštavajući dijalog o “avangardi” i “eksperimentalnoj giuposti”. Čehov se možda podsmeva krajnostima, alije i on, kao Trepljev, tražio “nove forme". Da bi iznova stvorila njegov stav sa distance, Tiernyeva nas stalno trzajem vraća iz naše identifikacije sa likovima, menjajud i pogrešno preklapajući muške i ženske glasove. Medjutim, i pre svega, mi nikad ne gubimo iz vida njihovog rukovaoca. U finalu, kao da želi da nam to do kraja utuvi, Tiernyeva spušta svoje “likove” sporim, komplikovanim trzajima svojih konopaca, prisiljavajuci nas da pažnju posvetimo vestini i tvorcu “novih formi.” Francina Russo, The Village Voice