Bitef

sopstvenu ličnost kao sredstvo preko kojeg se ta iepota prenosi. Za mene postoji nešto doličnije čoveku kad izmisli sredstvo koje je van njegove l ičnosti i preko tog sredstva saopštava svoju poruku.” Umetnost je uvek delovala preko sredstava i sprava. Životne patnje i radosti koje se mogu videti na lieu Rembrantove majke, najzad, nisu ništa drugo negó uljane boje na platnu nanesene orudjem; a euforiju i setu koju doživljavamo slušajuči muziku, izazivaju mehaničke sprave. Misiim da i u mom pozorištu sprava preobražava materijale u umetnost. Rukujem gestovima i pokretima materijala i predmeta koji su moji dramski izvodjači na spravi od žica i tegova, konstruisanoj kao vertikalna klavijatura. (U proseku broj žica odgovara broju dirki na klaviru.) Délo je opisano kao vizuelna muzika i to je prihvatljiv opis. Razradila sam i notni sistem koji kodira korake u svakoj predstavi analogno partituri neke muzičke kompozieije. Na giedaocimaje da odluče da li delo izaziva istu emotivnu neposrednost kao muzika, premda je to ono čemu težim i übedjena sam da u idealnim slučajevima to jeste tako. Tokom godina pristupala sam svom pozorištu iz mnogo različitih uglova. Ponekad je naglasak bio na materijalima i njima urodjenoj drami, kao u Drama for Strings in Three Movements, predstavi zasnovanoj na efektu svetla u pozorištu. Birala sam, takodje, materijale samo da istaknem ill pre da podvučem odredjeni tekst, kao u mom tumačenju A Play Called Not and Now Gertrude Stein. Tu se postavka sastoji od praznih baiskih haljina i večernjih odela koji su koreografisani kao elegantna površnost koktela na Beverli Hilsu, kojije poslužio kao nadahnuće za komad. Incidental Pieces for Satin and Strings, studija pokreta, iluminacija je tvrdnje Heinricha von Kleista da mehaničko biće može biti superiorno u odnosu na ljudskog plesačajer ne poseduje samosvest. To delo se usresredjuje na spravu kojom upravljam i koreografišem materijale i predmete. Radeći svoju poslednju predstavu, Čehovljevog Caleba, htela sam da vidim da li se moje ¡deje mogu održati i u tradicionalnom komadu. Istovremeno to je póstalo dijalog sa Čehovim, koji u ovom komadu sa nelagodnošću razmišlja o novim formama umetnosti i pozorištu svoga vremena. Svojom predstavom želela sam da pokažem da nove forme mogu da podmlade stari jezik. Til, čipka i satén kojima je zakrčena pozornica, pojačavaju čehovljevsku klaustrofobiju, a te tkanine, sa svojim različitim tek-

sturama i vrio različitim kvalitetima pokreta, vizuelno izražavaju psihološku nadgradnju iikova. Medjutim, u Galebu me je najviše zanimao sam komad. Uvek sam želela da izvedem delo u kome drama postaje poseban element, čime hoću da kažem da je treba slušati kao literarnu konstrukciju, a ne kao dijalog koji likovi izgovaraju. Moje rešenje je bilo da Caleba podelim na dvadeset dva prizora. Sve replike u svakom od prizora cita samo jedan glas, tako da u stvari drama postaje veliki dijalog, dijalog situacija, pre nego sučeljenih pojedinaca. Premda sam komad nešto skratila, sigurna sam da su gledaoci dobro upoznati sa Čehovljevim delom. To je opet to skretanje kroz maštu, slušati jedan glas, kako izgovara replike nekoliko glasova znači slušati temeijnije, a to, sa svoje strane, znači slušati sa maštom uključenom do kraja. Veoma verujem u ovo pozorište mašte. Ono malo što nam je televizija ostavila od mašte verovatno će atrofirati zahvaljujući virtualnoj stvarnosti. To je možda primer Darwinove teorija mutacija u evoluciji; sad je tu, sad ga nema. S druge strane, voiela bih da odložim malo taj proces, tako što ću maštu aktivno angažovati u iskustvo. Radila sam na razvijanju apstraktnog pozorišta gotovo dvadeset godina. Znam da koreografija oblika, boje, svetlosti i materijala, pažljivo odabranih i upravljanih, može da otkrije suštinsku prirodu i pun raspón Ijudskih emocija. Takodje sam istraživala pozorišno prikrivanje, iluziju i evokativnosti u njihovoj srži. Sa Calebom, kojije dobro struktuiran, tradicionalan komad, proširila sam svoje eksperimente da bih videla da li se te ¡deje drže. Zainteresovala sam se za Čehovljev komad delimično i zbog toga što je on formalna antiteza svega što radim, kao i direktan ñapad na njega. U Calebu Čehov izražava svoju nelagodu pred simbolističkim pozorištem svoga vremena i ruga se ne samo novoj formi, več i samoj ideji pozorišta. On koristi formu komada u komadu da bi manipulisao našim osećanjem stvarnosti i navodi ñas da zaboravimo da smo publika publike. Interesovalo me je da primenim prikrivanje i veštačko u postavljanju ovog déla. Izvodjači su gestovi i pokreti materijala, kao i dekor, a služe da se podvuku satirične namere Čehova. Hanne Tierney