Bitef

SRBIJA i CRNA GORA / SERBIA & MONTENEGRO Narodno pozorište u Beogradu J. W. Goethe

FÄdJST OB

Režija: Mira Erceg

FAUST NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU Geteov Faust, Prvi deo ( Faust /), igran je na sceni Narodnog pozorišta prvi put 7. decembra 1886. godine u prevodu dr Milana Savića. Postavlja se pitanje da li je to bilo prerano Faust je oduvek predstavljao kamen spoticanja za svakoga ko je pokušao da ga postavi na scenu, pa dak i u Nemadkoj. Zatim, naša publika se tek privikavala na teatarsku umetnost, a i Geteova poezija im nije bila bliska, ni poznata. Prihvatanje ovog teksta još više je otežavala činjenica da je od 1872. na repertoaru desto bila lakrdija Kućna kapica doktora Fausta (koju je preveo sa nemadkog i posrbio A. Mandrović), odigledno vrlo omiljen komad, o demu svedodi podatak da je u periodu od 1872. do 1886. imala tri razlidite postavke sa ukupno 23 reprize. I najzad, sudeći po miš-

Ijenju većine tadašnjih kritičara i potonjih istoričara pozorišta, prevod nije bio zadovoljavajući ni u književnom, ni u scenskom pogledu. Savićje posle nekoliko objavljenih fragmenata, prevod celokupnog Geteovog Fausta štampao 1885. Kako je bio član Pozorišnog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, ponudio je ovom teatru da otkupi Fausta, što je na preporuku "podnačeonika" A. Hadžića i udinjeno, i to po neuobidajeno visokoj ceni. Tako je 8. aprila 1886. novosadska publika imala prilike da se upozna sa ovim Geteovim remek-delom nešto pre beogradske. Sva je prilika da je znatan uspeh koji je predstava doživela u Novom Sadu (igrana je tokom pet uzastopnih sezona, a sa većim ili manjim pauzama bila stalno na repertoaru sve do 1932), naveo upravu beogradskog pozorišta da pokuša isti poduhvat. Ali, to se nije dogodilo. Predstava nije doživela ni jednu reprizu! To, doduše, nije bio redak slučaj u vreme kada je Beograd imaosvega tridesetak hiljada stanovnika, kada su predstave pripremane za svega pet-šest proba, te su reditelji imali vremena samo da odrede grubi mizanscen, a glumci u najboljem slučaju - da naude tekst napamet i ostalo prepuste iskustvu, talentu i instinktu, jer o psihološkim analizama karaktera i donosa nije moglo ni da se razmišlja... Uostalom, i u Minhenu je u to vreme, u Dvorskom nacionalnom pozorištu 1888, na primer, u režiji našeg Joce Savića Faust igran, doduše pet godina, ali svega 12 puta, dok je na novoj Šekspirovoj sceni nešto kasnije, 1891, takođe u Savićevoj režiji, odigrana svega pet puta. Pa ipak, prva premijera Fausta u Narodnom pozorištu nije ostala nezapažena. Rediteiji su u to vreme bili dobri glumci, iskusni protagonist!, koji su u nedostatku glumačkih škola bili ujedno i pedagozi. Najistaknutiji u pretposiednjoj deceniji XIX veka bili su MiloS Cvetić i Toša Jovanović. Jedan kritičar, savremenik, naglašava kako su ovi umetnici zatekli pozorište "u najprimitivnijem stanju i napravili od njega jednu pristojnu evropsku pozornicu". Obojici je "uditelj" bio Aleksa Badvanski, obrazovan dovek, pozorišno formiran pod uticajem budimpeštanskog pozorišta i Burgteatra, koji je akcenat stavljao na glumu, reč, prirodno predstavljanje, nasuprot svečanoj, "ukodenoj", "patetičnoj" klasičnoj dikciji Geteove škole. Njegovi sledbenici primenjivali su ove metode u