Bitef

skladu sa sopstvenim, vrlo različitim kvalitetima. Jovanović, umetnikboem, glumio je i režirao intuicijom, talentom, emocijom, strasnim temperamentom, maštom, a Cvetić intelektom, studioznim (koliko su mu okolnosti dozvoljavale) radom, iskustvom, znanjem, stečenim autoritetom. Ovog Fausta režirao je, i igrao ulogu Mefista, Cvetić, a u naslovnoj roli je nastupio Jovanović. Ulogu Margarete s velikim uspehom je tumačila Vela Nigrinova, i na beogradskoj premijeri i na gostovanju u Novom Sadu 1892. i 1893, kada je uz ovacije publike i hvalospeve kritike, dobila od omladine ovog grada srebrni broš i krunu. Uz sitne primedbe na neznatnu "razmetljivost" Cvetića, kritika je nepodeljeno hvalila igru nosilaca glavnih uloga i dobru volju uprave da ovo značajno delo svetske književnosti približi našoj publici. lako se opaske na Savićev prevod kreću od: "pokušaj prevoda", u kojem "nema poezije", a stihovi su "na vrlo, vrlo mnogim mestima - grozni", do: "dobar prevod, a mestimice se približava originalu", osnovni razlog neuspeha kod publike pripisivan je upravo prevodu, koji i inače nesceničnu Geteovu poeziju nije uspeo da prilagodi zahtevima pozorišta, niti da probije put do srca publike koja je svoju naklonost poklanjla lakim komedijama, sentimentalem melodramama i komadima sa pevanjem. Faust je tako čekao na svoje sledeće pojavljivanje pred beogradskom publikom sve do jubilarne, stote godišnjice Geteove smrti. lako je prernijera bila najavljena za kraj marta, odigrana je tek na kraju godine, 16. decembra 1932. godine, kada je u prevodu Riste Odavića predstavu režirao Mihailo Isailović (iako na plakatu piše Isajlović, većina savremenika i istoričara pozorišta njegovo ime piše sa "i"), u naslovnoj ulozi nastupio Raša Plaović, Mefista (Mefistofelesa) igrao Dragoljub Gošić, a slučaj je hteo da kod kritike ponovo najviše uspeha ima uloga Margarete, u kojoj je ovog puta briljirala Dara Milošević. Ni Odavićev prevod nije dobio pohvale. Naprotiv. Po svemu sudeći, tekst je preveo pretereno bukvalno, insistirao je čak na istom broju slova u stihu kao kod originala, nije ni pokušao da poeziju prepeva, približi duhu našegjezika, a još manje uslovnostima scene ili potrebama gledalaca.

Pored Jurija Rakitina, Isailović je najuspešniji i najplodniji reditelj tog perioda. I dok je prvi u Beogradu doneo odjeke Stanislavskog i Mejerholjda, potonji je stvarao pod uticajem nemadke škole režije, obojica nadgrađujući ova nasleđa svojim osobenim talentom, imaginacijom i stilom. Za Isailovića je tekst važniji od svega drugog, on je polazište i ishodiSte predstave, koja mora biti neraskidivo jedinstvo svih elemenata koji je sačinjavaju. Bio je protivegzibicionizma i praznih efekata bilo koje vrste, ako su veštadki “nakalemljeni" i ometaju glumce i osnovni tok radnje komada. U pogledu scenografije, govorio je da upotrebljava realistički dekorsamo koliko je potrebno da dobije odgovarajuću atmosferu i omogud razvijanje "unutarnje istine" dela. Povodom svog Fausta je rekao: "Tako sam u okviru gotike, ne preterano naglašene spoljnim obeležjima, dao Faustu, pre svega, unutarnju boju. Kad znamo da postoje delo, glumac i publika, onda znamo i šta je glavni zadatak reditelja Laž je i kada se publika zavodi šarenilom dekora. Mislim da sam u Faustu, ako ne potpuno, onda većim delom, uspeo da dokažem ispravnost osnovnih principa svoga rediteljskog rada." Isailović je dramu podelio na 17 slika; I Prolog na nebu; II Noć, Faustova radionlca ; 111 Pred gradskom kapijom ; IV i V Faustova radionica\ VI Auerbahovpodrum u Lajpcigu ; VII Veštičina kujna\ VIII Ulica\ IX Margaretina soba\ X Šetnja pod drvečem', XI Margaretina soba ; XII i XIII Martin vrt\ XIX Na bunarw, XV U crkvi ; XVI U polju ; XVII U tamnici. Kritika je bila podeljena. Kretala se od pohvala, narodito uperenih režiji i glumcima, kao i hrabrosti uprave da se upusti u eksperiment koji će diniti znadajnu prekretnicu u našem teatru, do izjave kako je datum premijere "jedan od ređih datuma i uspeha u odvažnosti našeg pozorišta", jer se usudilo da Fausta prikaže u tako lošem prevodu i slaboj režiji. Što se tide Plaovića, iako je ta uloga bila u njegovom fahu, verovatno ga je u ostvarenju bolje kreacije ometao prevod, kao i holest koja ga je u to vreme mudila. Gošićeva uloga je sama po sebi nešto atraktivnija, on ju je inventivno nadgradio, pa je i malo bolje ocenjen. Najveće pohvale kritike zaslužila je Dara Milošević koja je lik Margarete dodarala poetidno i