Bitef

najvažnijih motiva. Izgradiću taj prostor u kome ću moći nastaviti taj kontinuitet o kome sam govorio. To će biti kao neki opus, kao sopstvena enciklopedija, rečnik, ali nije ni sve to jer je naučno i suvo. Model mi je Ezra Paund (Esra Pound) i njegov opus Kantus, pesme koji je pisao tokom četrdeset godina, Dakle, istu pesma do kraja. 1 u tome je bio sav njegov pogled prema literaturi i životu. Trebalo mu je toliko vremena da raščisti jezik. Kod nekoliko slikara sam našao te mogućnosti, da raščiste svoj likovni svet kroz dva-tri motiva i da se posle dvadeset godina vrate na njih. To bi bila i moja sledeća faza. Pitanje: Kakva je vaša lična kultura življenja? Odgovor: Moj lični trening je uslovljen načinom života. Tretiram ga veoma fleksibilno i adaptiram se u svakoj situaciji. I to znači da ja treniram po vozovima i hotelima. Znači, kad ne radim konkretnu predstavu, onda je bitna ta fizička i mentalna priprema i koja prosto zahteva da se fizički odgovara na te mentalne impulse. Svaki dan crtam takođe razne skice. Zapisujem razne figure ili karaktere koji sam video bilo gde. U Italy!, u nekom kafeu u Parizu.. Uživim se u to i odmah imam neke ... Niko ne može da to iščita ili iskodira samo ja. To su privatne beleške. Pitanje: Dali ste u svom radu koristili neke oblike meditacije? Odgovor: Osamdesetih godina u Parizu sam radio neke meditativne tehnike, jogu, vežbe posture i disanja. Zajedno sa Japancima i Kinezima radio sam vežbe za otvaranje energetskih meridijana. Ako čovek oseća da cirkuliše unutra, da se otvorio, onda ovo može da se upotrebi u kojoj sekvenci u životu. Gledati Tisu kako teče je meditacija. Pet minuta, sat vremena, celu noć. Cekati izlazak sunca ili izaći na tu pustaru Kanjiže, gledati travu ili životinje, gledati hartiju, njene detalje. Covek, kad se otvori na sve na bilo kom ćošku, ako nađe način da se identifikuje sa tim fragmentom života, onda je to meditacija, Celi život je za mene kao neka vrsta meditacije. To sam spoznao iz istočnjačkog načina razmišljanja. To je najistinskije iskazivanje čoveka. Da nema falša, istraživanja, efekata, to je najčistiji i najsuvereniji način iskazivanja i najbogatiji u torn smislu. Zbog toga sam ostao na sceni. Inače bih i ja skrenuo. Da se sve to radi u ovom momentu. Ja poštujem Sada i ovde, Samo pozorište može da uhvati i da lamentira vreme, da ga pretvara u neku drugu dimenziju, što samo na sceni može da se događa. Otvara tu misteriju da onaj koji gleda, u isto vreme pristupi i izmeni onog koji gleda i izvodi. U isto vreme sklapaju i pretvaraju vreme u neku drugu dimenziju. Pitanje: U predstavi Poste ponoći vi igrate duo scenu sa Peterom Gemzom (Gemza Peter), gde predstavljate tipove iz komedije del arte

(maske) i bez jedne noge. Da li je razlog bila žeija da prevazidete svoje mogućnosti kao u nekim vašim predstavama, all ovog puta uz suigru partners koji je u istoj situaciji? Odgovor: Jedna od osnovnih vizija apsolutnih slika za mene je maska komedija del arte. Ono što me je oduvek interesovalo jesu kritične prepreke. Sa nekom intervencijom igra postaje teža, kao i prisnost telesnog znanja ili pristupa. Zajedno, ova dva pristupa daju neki materijal, odnosno sugeriraju nešto što je skriveno. Namera mi je bila da nađemo nešto što je izgubljeno, nešto što je slomljeno u kontinuitetu teatarske tradicije i života. Znači, ono što nedostaje (noga) dopunjuje se nečim drugim. Mi ponekad ostavljamo štap, pa se vraćamo. Da vidimo kako je mogućno bez štapa, pa sa njim. U svakoj predstavi pokusavam da zaokružim nešto i da prevazidem. Ta igra pozorišta u pozorištu ciklično se vraća kao lajtmotiv i jako mi je interesantna kao scenski paradoks. Pogled u publiku u predstavi Posle ponoä je kao pogled u ogledalo. To mi je veoma važno: šta se vidi, šta je refleksija i scenska situacija, gde publika ne treba da gaji iluziju, već da se konkretno suodi. Uvek je bitno da publika odgovori na ono što se zbiva na sceni, a ne na neke stare ideje. To može da liči na Brehtov efekat otuđenosti, ali se ja uvek vezujem za ono konkretno. Zanima me samoubistvo i teme smrti. Pitanje: Samoubice i njihov život su desti lajtmotiv u vašim predstavama. Kako ste razvijali tu temu? Da liste zatvorili taj tematski krug? Odgovor: Nisam zatvorio taj tematski krug i mislim da ću se još vraćati na njega. Tema smrti je najveća životna misterija, koju nećemo dešifrovati, a kada je rešimo bide kasno jer demo otidi u tu dimenziju. I rad sa maskama i marionetama je nekako najbliži da bi se otvorio prostor te misterije. Interesuje me šta se vrada, i kako se može, i da li se može komunicirati sa tim dimenzijama. To su interesantna pitanja. To je jedan od najtežih odgovora. Pitanje; Da li vi, u stvari, kroz vaše predstave pokušavate da nađete vaš lični umetnički odgovor na smrt mnogih prijatelja koji su izvršili samoubistvo? Odgovor: U stvari, jeste. Ali uvek pazim da mi to ne postane jedina centralna preokupacija. Da neko ne pomisli da je to moja lidna opsesija. Ima tu i drugih energija i drugih dimenzija koje me takode zanimaju kao i samoubistvo.

Photo: Robert Reves