Bitef

Pitanje: Kakav je vaš odnos prema samoubistvu danas? Odgovon Ja sam posmatrač i u sebi ne osećam nikakvu težnju, ali svi ovi primeri ipak mi daju mogućnost da razmišljam o tome i da se pripremam da bih mogao da postavim to pitanje sebi. Sa puno priprema, a ne iz očaja, ni zbog drugih razloga već neke vrste mogućnosti suočavanja sa tim momentom. Smrt će doći i ovako i onako. Pitanje: Šta je za vas dramaturgija? Odgovon Imam sopstveni odnos, sopstvenu težnju ka dramaturgy!, iz pozorišnih podruqa sam jako malo pratio. Interesovali su me neki Sekspirovi detalji i pasaži, ali ne kako je on pisao i gradio dramaturgiju, ili Cehov. Naročito karakteri i ljudske sudbine i übačene sekvence. Kod Beketa sam primetio, i to me je dodirnulo, da je on klasične principe dramaturgije jednom metlom počistio. Kao i na drugi način Jonesku, koji je izbacio Apsolut, kao nešto iracionalno, i osnovao temelj jednog novog jezika i percepcije. To mi se jako sviđalo. Ali ja sam uvek pazio da ne uzimam primere iz pozorišnih podruqa, već iz literature i iz vizuelnih umetnosti. Pitanje: Da liste nekad napravili work in progresl Odgovon Ne, nisam. Uvek smo sve doveli do kraja. Međutim, sa Vetrom u džaku, koji smo radili po Beketu, nisam zadovoljan. Ponovo ću ga razbiti na delove i spojiti sa drugim rešenjima, a neke stvari ću zadržati. Nismo bili dovoljno zreli u ono vreme kad smo ga radili, U Kanjiži 2006, Pitanje: Najavili ste povratak u Kanjižu 2006. godine. Kakvi su vaši planovi do tada i posle povratka? Odgovon Nadam se da neće biti sloma u kontinuitetu rada. Pripremaću još Posle ponoći II deo ovde u Kanjiži. U isto vreme ja pripremam pozorište ovde i biće nam potreban i prostor za odlaganje scenografije. Ono što će biti različito jeste da ćemo se sa turneja vraćati u Kanjižu, a ne u Orlean. Odavde ćemo ići na BITEF i na druge festivale. Mi koji smo odavde, bićemo malo brojniji, a oni koji će želeti da rade sa mnom, doći će iz Francuske i iz drugih zemalja. To je uradio i Euđenio Barba u Holstebru. Ako razmišljamo o relaciji prema svetu, to danas nije tako problematično kao ranije. Zelim da, u današnjim mogućnostima, uspostavim odnos sa onim što sam doživeo i uradio pre deset godina. To ću nositi još neko vreme i verujem u taj odnos. Ali ono što hoću paralelno da uradim to je moja solo predstava, koja će se menjati sa mojim životom. Hoću da izradim dramaturgiju koja će dozvoljavati promenu slika i pristupa u detaljima i u nekim sekvencama. Kao u komadu (Dnevnikjednog nepoznatog, 5. X 12002, Kanjiža), gde ću pokušati - koliko budem mogao - fizički da ga prikazujem. Hoću da počnem rad koji će da bude uvek u skladu sa mojim trenutnim fizičkim i psihičkim stanjem. U ovom poslednjem periodu malo se bavim i filmom. Film je za mene

mnoštvo poređanih fotografija, igra sa prostorom i kako uvesti neke vanscenske prostore na scenu. Upotrebafilma mi je pomogla, ali sam svestan toga da je to drugi medij i zato pazim da se to ne bi suviše pomešalo. Pitanje: U intervjuu koji sam napravio sa vama pre četiri godine rekli ste da svakom predstavom pokušavate da odgovorite na pitanje: ko je Jožef Nad?, ali da vam odgovor stalno izmiče, Ko je Jožef Nađ danas? Odgovor: U ono vreme sam mislio da je to važno, ali danas mislim da je to sve manje važno. Neću vise da razmišljam o okvirima kako bih to raščistio. Da bih postao još otvoreniji, ja hvatam talase, kako kaže jedan moj prijatelj. Ti talasi be mi dati snagu i priliku da pretvorim sve ono što doživim. I u tom pogledu, definicija samog sebe vise nije važna. Približavam se istočnjačkom načinu mišljenja o čoveku. Prvo gledaš brdo kao brdo i to ne vredi, a kad shvatiš da se brdo mice, onda ponovo postaje brdo. Sad sam u tom stanju da vise nije važno ko sam ja. Možda ću posle ponovo stati pred ogledalo i rebi: ovo je Jožef Nad. ZAPOVEDNIK KULE SENKI “Pozorište nije sadržano ni u čemu, ali se služi svim jezicima", uzviknuo je Arto (Antonin Artaud) u svom neodoljivom jurišu u kojem je pozorište imalo da zaobide jezik, to prvorodno sredstvo racionalnog i funkcionalistibkog saobrabaja medu ljudima, i da potraži svoj jezik pored jezika. U našoj okamenjenoj ideji umetnosti, koja je posledica uništavalačke racionalne akcije tokom vekova, teatar jedva da je ostao mesto u kojem čovek može da dokubi svoje senke. Taj mali, ali odlubno branjeni prostor u pozorištu, i danas postoji, a zapovednik jedne od kula koje buvaju tu nepoznatu i dragocenu teritoriju, jeste Jožef Nad. Njegovu umetnost sam "pretrpeo" do mimetizma. Suštinski aristokrata u umetnosti, on je pravi princ pozorišta. Svoje visoko čelo on drži nekako napred, i ono kao da mu obasjava put. Obi mu se uvlabe u duplje, kao da höbe da proniknu sto dublje. Njegova kibma je zategnuta kao luk. Njegove mršave ruke, sa dugim prstima kao dve iskrivljene rabvaste šipke, daju budan utisak. Glas mu je istovremeno zvuban i mukao. Njegove misli, uprkos spuštenom tonu, munjevite su i zaslepljujube. On je stvorenje vatre, dete samog Prometeja, koje nebe da libi na oca. Njegova umetnost se dešava na granici trenutka u kome reč još nije rodena, u kome artikulacija nije vise krik, ali nije još ni razgovor, kada je ponavljanje skoro nemogube, a s njim i jezik uopšte. Takav pozorišni izraz se protivi poredenju i svodenju na bilo koje vrste. Intimna mešavina muzike, slikarstva i arheologije. Muzika i dalje daje ritam, slikarstvo i dalje obezbeđuje vizuelne tonove, arhelogija i dalje istražuje, sakuplja i spaja delove. Ali, to sve skupa, u pozorištu još nema svoje ime. Ni njemu samom još nema imena: on vise nije ni koreograf, a nije ni reditelj. U nedostatku mogubnosti da jezikom odredimo ono što on jeste (što je verovatno osveta samog jezika), možda je najbolje nazvati ga autorom. I to autorom

Photo: Robert Reves