Bitef

Razlikuje li se vaš pristup pozorišnom radu od uobičajene prakse u Berlinu i и Nemaćkoj? Razlika nije toliko u estetici koliko u sadržaju i načinu rada. Reditelj - muškarac u većini slučajeva - često vuče sve konce predstave i glumaca ili glumica, a oni su najčešće u odnosu pokornosti pune divljenja za njega. U pozorištu, kako ga je shvatam, cakav seksistički i svemoćni položaj je nezamisliv. Zelim da radim sa samostalnim i inteligentnim glumcima. Društvena kricika i umetnost suviše se cesto boriste da bi se pokrili seksistički i rasistički procesi, koji postoje u pozorištima. To je upravo slučaj forme nemačkog „reprezentativnog pozorišta“, koje bi da kritikuje svet reprodukujućLpostojeće društvene seme. Mi pokušavamo da budemo kn tieni u samom procesu rada, da interiorizujemo kritiku. Kako postiiete ostvarenje te samostalnosti i odgovomostiglumca? Pre svega pokušavamo da obradimo tu samostalnost u ravni sadržaja. Pišem komade u kojima nema hijerarhije podele. Nikad nema Hamleta koji bi imao mnogo teksta i drugih sporednih i podređenih uloga. S druge strane, ne dodeljujem vrlo emocionalan tekst ženi, a veoma racionalan muškarcu. Ljubavni tekst, zasnovan isključivo na emociji, ne dajem ženi. Procès rada je važan koliko i rezultat. (...) Da bih kritikovao ideologiju i metode izbacivanja imigranata u njihovu rodnu zemlju, nije mi potrebno da pokazujem bele policajce kako zlostavljaju cme radnike. То bi bio jedan vid „reprezentativnog pozorišta“ bez stvarnog delovanja. Da bih kritikovao te seme, potrebno mi je da ih proizvedu glumei. Na primer, da postavljam komad о nasilju u braku gde muž cuce ženu. Cilj će svakako bici da se kritikuje co nasilje. Ako je komad, međutim, postavljen u naturalističkom tonu, redicelj bi bio primoran da kaže ženi пека pusti da je čovek cuce, ma on bio glumac. Prema tome, bidè primoran da dela seksiscički. Neki sociolozi, kao и Francuskoj Lik Boltanski - vi uostalom mnogo koristite društveno-kritičke tekstove u-pisanju komada, cesto dobrim delom sastavljene od citata - objašnjavaju da pozorište svojim oblikom ponavlja fiunkeionisanje modernog menadimenta. Da li je to unutrašnja protivrečnost „kritičkog“ reditelja? To je pitanje oduvek bilo tema mog pozorišnog istraživanja. Kao umetnici, mi smo paradigmatski primeri ekonomske volje. Delamo neoliberalno: odgovorni smo za svoju egzistenciju, vise radimo nego sto bismo želeli, sposobni smo da neprestano radimo prekovremeno zato što nas pokreće san. Taj lični razvoj pretpostavlja da sami sebe eksploatišemo. Lični razvoj i samoeksploatacija se zaista udružuju u umetniku, a ree je upravo u želji neoliberalne polidke koja zeli da se svi subjekci jednog drušcva ponašaju samostalno, da izvlače

svoju energiju iz samih sebe, da soajalna država nema vise potrebe da im dodeljuje novae te da postami sopstveno preduzeće. Zato treba da erpemo sopstvene uslove rada. Kako ste dosli na ideje о ovoj trilogiji? Tekstovi koje pišem za predstave nikad nisu delo u potpunosti. Kad završim pisanje jednog komada, već započinjem novi. Nisam ja novi proizvod na pozorišnom tržištu i ne treba mi traženje nove teme (...) Pablo и Plusfilijali je poslednji deo te trilogije koja pokušava da pokaže uslove života i rada u nekoj metropoli Trećeg sveca, koja se, sa evropske tačke gledišta, dugo smatrala haocičnom i nesavladivom. A grad kao Sao Ö О Paulo danas služi za ugled u pogledu rešavanja socijalnih problema u metropolama severa, kao Njujork ili Berlin. Kako da pojedinci rade bez obezbedenja pravim ugovorom ili bez sindikata? Komad pokazuje da su takvi uslovi rada već viđeni kod nas. Ovde, u Nemačkoj, imamo veliko vrlo poznato preduzeée „Lidi“, koje stalno raste, a u svom okviru zabranjuje stvaranje sindikata. Menadžeri tih supermarketa zaobilaze zakon i deluju kao mafija. То je tema teksta Pablo и Plusfilijali. (...) Potrebno je usposcavici vezu između onoga što je ispričano u pma dva delà i onoga sto se dešava u našim zemljama gde smo, mislili smo, socijalno zaštićeni. U tri delà trilogije ree je о ekonomskoj politici koja prihvata i zahteva prevazilaženje zakona (...) Scenografiju potpisuje, kao obièno, Bert Nojman (Neumann) i izgradena je prema koncepm „Rollende Road