Bitef

komad i misle da je sve sto se dešava tokom ova dva sata i 10 minuta samo dugačka sekvenca iz školske predstave na temu godina Izvedena sjajno, svakako. Može se samo zavideci na porastu majstorstva i psiho-fizičke drskosti (Baiba Broka, Vilis Daudzins, Girts Kmmins, Kaspars Znotins). Profesionalac to mora da primed. Bilo bi takođe glupo i naivno misliti da predstava nije pod kontrolom režije (Alvis Hermanis) i scenografije (Monika Formale) i da glumci rade sto im padne na pamet. Naproriv; dramska struktura Dugog života izaziva zastrašujuću radost jer je upravo ree о elemental koji otkriva ideologiju umetničkog dela Predstava, međudm, nije baš previše radosna Ni kao socijalna pripovest ni kao uopšteno razumevanje. Zivota „kao takvog“. Dug život pokazuje da mi (ja, vi, verovatno svako) možemo da se oslonimo samo na sebe. Ni državu ni drastvo nije briga za vas. Sudbina vam je dvostruko predodredena - prvo tu je Bog, koji vas je zarobio u školjki koja podleže fizičkom odumiranju, iako dugom i razvučenom, a onda ste tu i vi sami jer samo od vas zavisi da li imate snage da nađete saveznika za starenje. Zivot nije sapunska opera u kojoj providenje nalazi cipelicu za svaku Pepeljugu. Zivot je lagano koračanje ka smrti. Ništa novo ni originalno. A ipak je bolno. Fatalizam sa humorom - tako bi se mogli opisati prizori koji se smenjuju pred gledaocima Nama gledaocima je lako jer smo puki posmatrači. Za sada Intimni krupni pian koji nam reditelj nudi, ne dopušta nam da držimo odstojanje: u rasturanju drvene zgrade u Pigi učestvuju samo 44 gledaoca, koji su u grapama od po peroro (što je broj glumaca u komadu) provedeni kroz „autenrican hodnik“ zajedničkog stana Kad zid padne, nademo se sjedinjeni sa pet toplih soba s njihovim specifičnim zadasima, isparenjima tela natrljanih kamforom i sirotinjske kuhinje, sa aromom mblja opranog slabašnim rukama, mirisom starih i onih još-mogu-da-posluže stvari i otpada. Vreme se ispoljava kroz mirise koji imaju ukus starasti, sto pokazuje da sve to пета nikakve veze s jedinstvenom muzejskom atmosferom, već sa preživljavanjem od dana do dana Zaboravite na borbu za postojanje! Ree je о životu ograničenom malim događajima, kao što su, nažalost, neupešna posera sinu na groblju, noćne more užasne za tuđe uši, kućna neprijateljstva i Ijubav u jednom domaćinstvu, noma posuda u sobi, o.:. oh, i toliko toga Emotivno me šokiraju pesme koje pevaju uz pratnju Amoldovog sintisajzera One su istovremeno dirljive i užasne. Smešne i tragične. Kao vie i najoštriji bol. Kao gozba zajedništva i očajničko uzajamno pridržavanje ma kakvi bili odnosi među tim Ijudima, susedima (komad nudi svakome obilje mogućnosti da smisli svoju priču о „zajedničkom stanu“, baš bogatu biogafiju svakog lika jet za to treba vrlo maio: nešto moći opažanja i vestine da se od pojedinosti sastavi jedna slika). Režija nije zasnovana na tekstu nekog komada i skoro da пета dijaloga S jedne strane, tu su trenuci kad risina deluje

nekako neprirodno (jer bi, do davola, prema zakonima logike trebalo da pričaju!), a, s drage strane, ta potreba nastaje jer smo se navikli da sve primamo u svedenom i verbalnom obliku. Ne smeta mi odsustvo teksta Mislim čak da bi komad s jasnom strukturom bio prepreka Dug zivot mora bid to što je: jasan eksperiment sa formom u letonskom pozorištu. Pošteno govoreći, ne mogu da zamislim koji bi od naših dramskih pisaca mogao da napiše komad na ovu temu, a da se on na neveštački tragikomičan način nadmeće sa proizvodom koji su napravili tvorci Dugog zivota. (Normundis Naumanis, „Sve je čežnja i risina“, Hst Dima, 15.ХП 2000.) * U mraku dišu svojim noćnim dahom. Sviće značajna svetlost. Gde sam? U uskom vodoravnom hodniku. U času kad se probude, gubim pojam о vremenu. A onda se desi: vremena prosto пета Tik pred mojim oäma, ne na pozomici. Mi smo u jedinsvenom prostoru vremena, misli i osećanja I mada mozak u početku podseća to su glumci, to nisu glumci. Svaki njihov pokret: presvlačenje, umivanje, brijanje, prženje girica, spremanje za odlazak na groblje, pravljenje svećnjaka, jedenje slatkiša, sunčanje, deluje kao referenca na nešto neviđeno što je uspelo da otkloni jaz između dve stvamosti kao što to opisuje Hulio Kortasar oulio Cortazar) u svojim Skolicama. Noću dišu svojim nomim dahom. Sviće. Gde sam? U uzanom, vodoravnom prostoru Novog riškog pozorišta stvamosti se mešaju. Nisam u stanju da ih razlikujem i za trenutak me hvata strepnja. Skačem na noge, tram ка izlazu, za koji se ispostavlja da je samo ulaz, natrčavam na cm zastrti zid. Neka uzmjana žena mi govori da moram proci kroz hodnik da bih iza-