Bodljikavo prase

4

БОДЉИКЛВО Ј1РАСЕ

Када /е јануар без мпаза онда влада болештинЈ па колшсо човек уштеди на огреву. двоструко да више на лекове и докторе. А зима не да да јој се иешт) откине јер ако је v деиембру н јануару меко онда па када се све сабере мчоје у марту и априлу тврдо го су бољи светојовањски иразеви него'ђурђевдапска измаглица. Али наш свег воли да обмањује и себе и самообману исто онако као ^друге. па зато прчма и ову и друге лажи и обмане. јср му годн да се заварава Једна генераиија. која има много женских особина као ова данашња. воли лаж и самообману као што свака жена воли да чује нешто пријатно: да /е лепа. да је млада, да је дражесна итд. иако јој огледало говори супротно. Радије Ае разбнти огледало него што ће посумњати у те комплименте. Зато није чудо што се многи зава-, павају да је ова блага зима један божји благослов и помоН сиротињи иако ,/е уствари супротно пошто ће баш у времену када треба да престане грејање почети да страдају полице и старе столице јер ко Ле на овој скупоћи моћи да набави огрев чак и за Уск рр. Мене то не чуди пошто сам и ја са ових страна и знам да је наш свет научио на рок само до три месеца и све прогнозе и планови не прелазе тај, рок. То је због тога што /е најпознатији термин: „Од данас за три месеца по наредби мојо/ сопствено!"... По томе терчиНу ми решавамо св.а питања: политичка. економска. метереолошка. Јер нико не може да замисли да се у року од три месеиа не догоди по неко чудо . А чудо /е све оно шго нама конвенира. Зато

Телефонска незгода

Ка

ко, зашто

и Жилунка

се често од паметних људи како је то и то „врло лако и просто". Уствари то није ни лако ни просто али ко ће још са тим да лупа главу. Најбоље је све оставити случају и чуду. А последииа /е тога да нас разна изненаћења лупају по главе и ми се само ишчућавамо како то д а се деси. Најгоре /е то што /е таква интелигенција јер прости су људи свуда нсти... Мој реуматизам и грипозно стање учинише да ја опег не писах козерију већ неку сентименталну по сланииу али и /а сам од оних који верују у чудо па се надам да Ле неко чу• до ову моју кукњаву претворити у козегију А ако не буде чуда. ви се драги. читаоии, стрпите до друге суботе. ПД РОБИЈИ

— Слушајте ви! Пазите с ким гсворите! Нисам ја нека бараба. ПРЕТЊА , Један славни песник није био платио кирију за стан. Газда му због тога л>утито рече: — Или ћу добити кирију данас, или ^у сутра истаћи на кућу таблу да сте у овој куки некад становали.

— Ово |с сигурно иска грешка господине1 Миелим да |е нсмогуЈ.о да сам |а вошв мапа спатиа, цакана плавојкаМ

— Зашто си тако снуж ен! — Како, зашто1 Па бмо сам у Нз прошлости С. К. 3. Квд је почела радити Српска књижевна задруга, би примљена понуда Пере Ђорђевића да он за прво коло преведе једну књигу народне белетристике. И избор беше њему остављен. После осам месеци пропуштенога времена Ђор ђевик изјази да не може посла израдити. — Ствар се мора свршавати кратким путем! — рече претседник и управа од. лучи да једно, на брзу руку изабрано, дело преведе МилиНевиЦ. Он за три недеље предаде рукопис, а штампарија за неко. г • о дана потом наштампану књигу! Кад се књиге растурише, чуше се из публике напомене: — Што мора Свуда да буде Милићевић? ЦЈто тај посао нису дали — Пери Ђорђеви^у? Милиђеви^ сазнавши то, рече: — Нека гунђају, али нека читају! ж Сеоски чувар пита неког дечка: — Да ли знаш чија је ово крава и теле? — Чија је крава не знам, али знам чије је теле. — Чије је? — Ове краве. ж НАЖАЛОСТ — Можеш ли ми позајмити 500 динара. Хитно ми је, а плату ^у примити тек сутра. — Нажалост не могу, јер ја сам моју плату примио још јуче. У апотеци — Молим Вас патријарх фластер. — Не постоји. — Јанко збунио сам се, архимандрит фластер. — Нема ни то. — ^Јта ми је данас! Прота, прота фластер. — Нема ни проте. — Е, сад знам! Ђакон, ђакон фластер. ЛАСКАЊЕ У неко шумадиско село дошла је у школу нова учитељица. Са свима ђацима била је задовољна само мали Радојица изгледао је најгори. Да би његову тврдоглавост одмах у почетку сузбила, првом припиком, ко)а )ој се пружила опалила је Радојици јпдан вруК шамар. Али мали Радојица направио јо слатко лицо и рекао: пАла ти госпођице, имаш мекаиу руку«.

вегелом позорншту!

е вала дошла си ми На вр глсве с тупричу и Нагваждање... кажем ја синоћ мо]о} да простите помаћиии а она осу паљбу да сам нерадник и Палоција и тако ми реч по реч Па доћомо до Крупно и кад ми она опцова суние калајисано /а дофати обрамицу и лепо /е царну По звезди а она Нададе дреку па се искупи сав комшилук који поче да сеири а Ја јо.ј ка велим. оћеш бре љуцки ил оћеш да млатим као марву

У бнблиотецн

КоЈе место у књнзм мм ее нзЈвмше свмђа! Ка странн 107 где има једка масна флека. Дачја уста — Теби је, Јовице, већ пета година, а остао си мали исто колико и овај мој штап! — Да, али знаш ли ти >а година твој

колико штап?

а она ми каже да нисам телегентан и да сам да Простите цука и ја узек јопет обрамииу ал се умеша вића кмет Кој се искрљешти на мен и Подвикну: доста си /е бре бијо ко вола у Купусу сад ми не Дамо вод него Отидидер у биоград Код оне твоје госпо је па је тамо мажи и лемај собрамицу ако си јунак а Ја видок да ћу да потревим у бувару па се изгубим у мејане ал Она моја Пошла у иејану па по почела да љизга и скамуче Како сам је Пребијо а мен се смучи па одок јутрос Сабајле код двоката и Положик двеста банке за Таксе и аконто да ме Спасе од ову напас, не жалим бре ни двајес иљаде само да ме курталише беде л Да сврши ствар у коћзистолију а он Се смејуљи па вели ич бре не може за те Паре Само су таксе два. јест иљада а ди је ревизија, артија, мој канорар н друге андрмоље а ја Кад видок да'ће ми се Скупо уфагл ја реко двокату е вала Недам ја те Паре него ћу да трпим ову иоју милунку и тако се Врати кући и сам има да се миримо ако она кучка оће. Мораћу да молим кум тасу Да се заузме и регулише ствар јербо може да ме тужи због оно што сам ја дрпијо собраницу Па ће да чи се двокати и писарице попну за Врат па ко ће Да плаћа кад се Они. наврзну знам ја те крвопије има ие исцеде ко лимун и Јопет ћу на крају у бувару зато морам у среду у биоград да Пазарим једно марамче Да је замажем очи јербо ћу иначе Да награишем јербо /е она роспија и Зна сто ћавола ал ће ми намести карабицу. ваш оава.јло

ЧУДНОВАТО ЗАВЕИЈТАЊЕ

— Гпедај мог смнчмЂа како је зпатан. Тек му је две године, а већ ми каже: »Тата!« — Пази молмм те тако мали, а оећ лаже) ИЗ ШКОЛЕ — Децо, колико има дана у години? — Седам, господине учитељу. — Седам? Па ја вас нисам питао колико дана има у недељи, већ у целој години! — Има их свега садам: понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота и недеља. Сем ових не знвм да постоје други дани. ДАРЕЖЉИВ ГОСТ — Келнер, малочас ми |е пала на под десетодинарка. Ако је будете нашли оратићете ми је сутра, а ако је не нађете онда је можете за вас задржати. ж Судија: — Квко сто се решили да украдетв с гробља бицикл? Осуђени: — Па |в свм био уверен дв ја њогов власник умро.

Кад је отваран тестамент једног великог добротвора, било је у њему пуно легата, пз су легатори позвани дз чују последњу вољу завештаоца. Неком је саопштено да прима акције Београдске задруге, дру гом прво , трећем ку^у, че+вртом орман, петом,,, шестом, двадесетом и т. д. кад дође ред на Малишу Пупиђа. Њему је прочитан овакав став из последње

воље перминулог пријатеља: — Молим мога пријатеља Малишу Пупићз да легне на мој тестамент, у коју му сврху завештавам и моју спаваћу собу. Он ^а зацело умети ценити ову моју пажњу, јер ће му мој поклон вратити сеНање на оне тренутке које је, за време мојих путовања, про водио у друштву са мојом женом.«

Има и оваквих питања

— Шта желмто, молнм!