Bogoslovlje
Једна цела глава je у овој књизи посвећена искључиво Истомно Православно] Цркви. Она почиње кратким прегледом деобе Цркве и њених главних узрока. Суд који о томе даје писац ове књиге у главкоме се може свести на две његове реченице: „Тешко je избећи закључак да je Михаиле (Керуларије) намеравао да изазове кризу да би показао да одбацује римску претензију на примат". „Ако с правом можемо донети суд о такмацима, тешко би могли оклевати да више окривимо завист Михайлову, него гордост Лавову“. Сви узроци нису у томе и ово би се тврђење могло дискутовати, али не у обиму једнога кратког и скромног приказа. Но не може бита сумње да je следећа констатација Д-р Пулана у толю погледу исто толико драгоцена колико je и историјски оправдана: „Шизма између Истока и Запада je собом донела казну у облику ограниченна знања и симпатија обеју страна. На Западу je до петнаестог века успорен сваки однос са Грцима као и познавање атмосфере у којој се развијало рано Хришћанство. Издвајање Папе из реда других црквених Патријараха припремило je пут за његову аутократију и најзад за догму о његовој непогрешивости, а ова аутократија je одвела експлозији индивидуализлю и неуспеху свести о корпоративном животу целе Цркве, што je тако обично у протестантском хрншћанству. У ствари je тешко порицати да има много истине у руском гледишту да Рим и протестантизам представљају различите стране једне и исте основне заблуде; истицања личности на штету тела чији je она члан. Тако исто не можемо не сажаљевати факт да je убефење како je Источна Црква шизлштичка и јеретичка било повод да латинско хришћанство издашно троши људе и новац стварајућп прозелите из Православља, кад би се те исте резерве могле посветити обраћању непријатеља Крста" (стр. 194). Изузевши одељка у коме се излаже кратак преглед наизменичног утицаја протестантизлш и римокатолицпзма на Православну Цркву у XVI и XVII веку (стр. 199 —206), цела глава о Неточно Православно) Цркви je врло површна и сувише сажета, свакако у циљу да чнтаоцу пружи салю најосновнија обавештења о главним люлюнтима развоја и саврелюног стања иојединих Православних Цркава. Говорећи о садашњел! стању Српске Цркве, писац каже: „Характер Српске Цркве и народа je ванредно интересантан, а духовни проблелш пред којима они стоје ванредио су тешки". „Тако звани „интелектуалци“ су, чак и
102
„Богословље“