Bogoslovlje

падъ гробомъ праведницы“, у стиховима гони аустријску фурију од гроба њеног и позива Влаха и Србина, близнаца Словена, да потеку овом гробу, заклињући се Богу њиме, као залогом, да ће се некада пред њим у заштиту вере истргнути мач њихов. Прижел.кујући на то, да нам je, да се једним cvhцем грејемо, Державин завршује, ка'ко не дели пространство оне, у којих je крв, ум и дух један. Ji4e од ових стихова открива политичку страну удаје Александре Павловне дивођење Самборског уз њу и лични утица] и рад његов међу нашим народом. Живећи у Булимпешти и путујући по нашим крајевима, он се упознао са истакнутим народним првацима и подгревао je у њима нлду на ослобођење од турског и аустријског ига. Створио je и одржавао везе између наших људи и руског посланства у Бечу, па и с Русијом непосредно. У Будимпешти, као политичном, па већ и трговинском центру Срба у Угарској, месту у које се ишло на више науке и у коме се штампале српске кжиге, било je више него подесно Самборском изводите свију руску и словенску мисију. Није без његовог удела ни у ономе, што je Атапаске Стојковић своју Физику, штампану у Будиму 1801 г., послао руском цару Александру I и добио одговор и захвалност цареву 1 ). У нарочитим везама био je Самборски са митрополитом Стратимировићем и епископом бачким Јовановићем. Као увод у извршење њихових споразумевања мчжемо узети писмо Владике Јовановића преко митрополита петроградског Амвросија, у коме се позива још на обећажа Петра Великог у посланидама његовим Србима од 3. марта 1711. и 9. јула 1715. године, да he он подигнути и обновитн српско царство, па моли, да то сада цар Александар I учини. Одговорио му je Амвросије и у томе одговору, од 19. марта 1803. г., пооштрача наде иа цара Александра 1, „расположеног свагдашжим благоволењем према својим словено-српским једноверцима“. Да je и ова преписка ишла преко Гаговића види се из тога, што митрополит даље пише владици, како се радује, што се архимандрит враћа украшен по благости великог мочарха драгоценим крстом, да he то донети не малу радост његовој нацији, па узвикује

■) М. Ъ. Милићевнк Поменик знатних људи у српском н.|роду, Београд 188 ö. г., 6јo.

Стевана Стратимировића плач