Bogoslovlje

пулом.су јеку нумулитн. У доцнијем раздобљу терцијара, неогену (миокен јГ плиокен), биље показује још суптропски карактер (лал'ме, смокве итд.), a сисавци ce све више приближују данашњем облику; постају Алпи, Пиренеји, Карпати; ту су мастодон, дннотериј и врсте рнноцера; од копитара: антилопе и коњи; појављује се и прави мајмун. У м.тађем добу ове ере (квартер или дилувијум) настаје промена температуре: после топле долазп ледена са глечерима, који прекрилпше копно. Јавља се ма.мут и уопште животињски свет ce показује у ванредном развитку и многобројшсти врста (велики јелени, бикови, итд.), а обуздано ce већ може утврдити и појава човекова. Доста je бацити само летимичан поглед на бпблијску космогонију и геогонију и на научне представе о постању света, па да се види велика разлика. То су два сасвим различите језика. Зато je одувек било паучника, којп су једноставно одбацивали библијско прнчање, а налазили су се и богослови, који нису признавали научнога приказа постања света. Но и на једној и на другој страни свагда беше људи, који су хтели да некако помире оба схватања, да покажу како нема противречја, да доведу у склад, у хармонију и конкорданцију резултате природних наука и егзегезе. Нећемо се упуштати у излагање тих хармонистичких и других теорија. Напротив ограничићемо се само на то да покажемо моменте, због којих се не могу довести у склад библијс-со и научно схватање. Пре света упада у очи да je по Библији читав свет створен за шест дана, т. ј. у времену од шест пута двадесет и четири часа. Напротив, наука транш милионе година као потребно време да се свет развије до данашњега стања. Истина, и наука разлнкује ере и периоде у постању света, што je дало богословима повода да дане протумаче у смислу тих раздобља, тим пре што у јеврејском jôm означава и размаке времена веће од двадесет и четирй часа ; али таким тумачењем je уклонена само једна незнатна сметња. Jep je напр. с научног гледишта немогуће помирити се с тим да су сунце и месец створени после земље, после периодичне прол!ене дана и ноћи, после појаве биљнога живота на земљи. Палеонтологија показује да je развиће биљнога и животињскога света ишло упоредо једно с другим, не сукцесивно, a најмање тако да je животињски свет мастао читана два доба после бшьнога. Осим тога има и других разлога због којих не можемо

118

„Богословље“