Bogoslovlje

за дванаест месеци одредио je по три звезде. Пусти Нанара (месец) да сија, повери му ноћ, одреди њега, ноћно тело, да дане опредељује; начини га месечним, непрестаним, узвишеним у круни (?): „Почетном месеца ћеш рафати се над земљом, сијаћеш роговима да одредиш шест дана, седмога дана показаћеш пола круне, четрнаестога бити једнак у обема половинама...“ Остатак пете таблице je искварен, a што ce може прочитати, не односи се на ову ствар. У VI. таблици прича се о створењу човека слично причању Беросову. Када je Мардук чуо реч богова, срце га нагони да нешто мудро створи. Он отвори уста, (рече) к Еа-у, (што) у срцу смисли, даде му (на знаше): „Узећу своју (?) крв, додаћу (?) кост (?), начинићу човека, да човека... Створићу људе који ће становати (на земљи), њима ће бити наложено богопоштовање итд.“ На крају те таблице прича се како су се богови скупили .да хвале Мардука. Из химне Мардуку, која се налази на VII. таблици, а у којој се Мардук назива почасним именима : бог саслушања и милости, бог нежног даха, творац биљака, који оживљује мртве, који познаје срца богова и у унутрашњост гледа, итд., дознајемо да je осим реченога у остацима први* шест таблица, Мардук створио и бшье и „чврсту земљу“. На први се мах може учинити сасвим чудновато да између овога фантастичного описа похода бога Мардука и библијске космогоније уопште може бити додирних тачака. Али испитивачи не само што налазе таке тачке, него их налазе у много већој мери него у досада споменутим космогонијама. Одмах ћемо их прегледати. У библијској космогонији, као што знамо, Бог ствара свет речју. Слично смо чули за мисирскога бога Тота у Хермополису, за којега се вели да „што слети с шегових уста, догоди се; што прозбори, постане“. И по зороастарској религији свет се ствара божанским гласом. У томе погледу je и вавилонски епос о створешу донекле сличая са библијском представом. На четвртој таблици читамо овај опис како je Мардук показао боговима своју божанску моћ :

125

Библијско казивање о постању света