Bogoslovlje

ности догматичког садржаја хришћанске религије и чини основу агностицизма. На овоме ћемо се и задржати. Агностицизам почиње сасвим правилним тврфењем, да Бог и све уопште натприродно не могу бити потпуно и савршено достигнути човечјим разумом. То исто, као што смо видели, признаке и православно-хришћанска дог.матика, која се оснива на јасном учењу Божанског Откривења. Али агностици се не заустављају на овој правилној мисли. Они иду даље, понављајући ону исту погрешку коју су одобравали стари агностици. Као поиеки од ових последњих (нпр. Кердон, Маркион и др.) тако исто и агностици признају и Бога и све догматично учење о Њему као нетто савршено недоступно сазнању. Погрешку, мефутим, агностицизма открива онај исти разум на који се они толико ослањају; о њој лепо говори баш то знање добивено из искуства, ко]им би они желели ди ограниче облает људског знања. Ствар je у томе што људски разум неће нипошто да се заустави на оним границама знања које нам даје искуство, у којим би хтели да га затворе агностици. Човечји разум тежи ка излазу ван ових предела; њега стихијно вуче ка 6ecKpajHOiM знању, ка познању апсолугног света. Пре свега, човечји ум тежи не само ка сазнагьу само поједнних феномена што му их пружа искуство, већ и ка суштини ствари, која се скрива иза ових појава. Овде се и мимо наше воље јавља питание: Па зашто тако чини људски разум? Зашто он неће или неможе а да се не интересује оним што се налази ван граница његовог знања добивеног помрђу искуства ? Зашто он неће или неможе да следу]е правилу индиферентизма, установљено.м ]ош познатим софистом Протагором, ко]и говори : „лер! âsœv орк èyo eiôévcu, eüVd'-ç eioiv, eïô’d'ç oùk eioiv“, т. ]. не треба ни потврђивати ни одрицати биће Божје, већ просто ћутати о Богу 1 ) правило које ]е постало основним принщшом позитивно филозофске религије? Најизразитији одговор на ово питање дао je св. Апостол: Павле сличним агностицима у лицу епикурејских и стојичких мудраца, када им je говорио у атинском ареопагу ; „Бог... учишю je да од једне крви сав род човечји живи по свему лицу земаљскоме, и поставио je уиапред одређена времена и .међе њихова живота: да троже Господа, не он ли Га барем оинпалк

!) Несмјелов: Cit. ор: S. 3£4. прим. 1.

142

„Богослошье“