Bogoslovlje

су знали и били су чак убеђени да je савршено немогуће никакво сазнагье Бога, и да није могуће људским разумом научно доказати ни биће Божје, па ипак су настављали да себи дају нерешљиво питање о Богу, старали се да га неизоставно реше. Решавајући ово питање, при учешћу разуме се не тачнога знагьа аећ верујуће контемплације, они су се покадкад уздизали до таквих појмова о Богу, да су неки хришћански учитељи признавали ове представе за правилне и хришћанске. Тако на пример, Ксенофон, оснивалац елејске философске школе (крајем VI в. и почетном V, в. до Хр.) учио je о Богу да je „један Бог, изнад богова и људи, који није сличан ни изгледом ни мишљу са слфтнима 1 ). Имајући у виду слична религиозна схватања незнабожачких филозофа, Ориген у својим „Строматима“, по сведочанству бл. Јеронима, сматрао je могућим : chrisiianorum et philosophomm inter se sententias comparare et omnia nostrae religionis dogmata de Platone et Arisfotele, Numenio Cornutoqne confirmarc“, t. j. сравњивати међу собом хришћанске и филозофске мисли и утврђивати многе догмате наше религије на основу Платона и Аристотела, Нуменија и Корнута 2 ). То исто ми видимо и у доцније време, све до наших дана. Теоријски емпирици, позитивисти и уопште агностици јављају се у пракси као поштоваоци вере, и то вере баш као органа знања. Један од оних који најбоље изражавају то дубоко уважење према вери, као према органу познагьа иадприродног света, јесте и енглески позитивист Џ. Ст. Миљ (1806 —1873 г.). За разлику од О. Конта, који није допуштао сазнагье иадприродног, и Спенсера, који je признавао надприродно иедостижним, Џ. Ст. Миль je сматрао могупим да се има појам о Богу као Апсолутном и Неограиичеиом Бићу. Наука по његовом убеђењу нема основа за одбацивање појма о Богу као творцу и промислитељу света. У својим расуђивањима о религији он износи четири доказа бића Божјег; 1) из сазнања; 2) из тога што се вера у Бога јавља свуда као нешто опште ; 3) космолошки доказ, и 4) телеолошки. О овим доказкма он говори у закључку следеће: „Ja сам дубоко уверен да je једну врсту доказа могуће назвати научном, а другу не само ненаучном, већ чак противнаучном.

! ) В. код Климента Александр. (Стромате) св. V. р. 601.

2 ) Бл. Јероним : Epistolo 83,

147

Догматика и Наука