Bogoslovlje

успео да побије. Даље, он наставља ; „пошто писан, место у овој посланици помиње гоњења и убијање хришћана, то изгледа да je ова посланица могла бити написана тек (?) за владе Трајанове (98 —117)“. А зашто не пре и не после, када je ггњење било и до и после Трајана?! Бар није могућност овог г. Микијељем уклоњена. На стр. 142 он тврди; „како се из саме садржине Учења 12 апостола да видети, ова књига je написана средином II века“, али доказа не износи и ово, на тај начин, остаје опет гола фраза. Даље, „ова књнга je свакако (!) настала у Египту... и то без сумње (!) у Александрии“. Основи за тај закључак су: прво ова се књига „употребљаваше у Алекдријској цркви, где и уживаше врло велики углед“ ; друго писан „цитира Варнавнну посланицу, која je исто тако настала у Египту“. Но Bardenhewer (I, 96) пак за своју претпоставку о сиријском пореклу овог дела износи као један од разлога баш то, што je оно уживало не мањи углед и у Сирији са Палестином. А други разлог помињање Варнавине посланице само по себи једва да има какву важност. 6. Сама садржина књиге г. Микијеља нзазива низ питања. Ако je она посвећена апостолским мужевима, као што се у наслову означује, то люже се питати : 1) Зашто je овде ушао Варнава (стр. 1 —18), ако он, као писан познате посланице, није апостолски ученик, који се спомиње у св. Писму, већ Псевдоварнава? 2) Зашто je ушло „Учење 12 апостола“, ако нема доказа да му je писан апост. ученик? 3) Зашто су изнесени сви детаљи о другој посланици Климента (стр. 35—37), Климентинама, recoqnttiones, црквеним канонима, о дидаскалији, о Апостолским Установама, посланицама младиЕима и девојкама (38-77) и др., о делима, која се лажно приписују апост. мужевима? 4) К чему подробности о оном делу посланице Смирнске Цркве, која се не тиче Поликарна (стр. 102 J? Није ли боље све то искључити, као што je то учигьено давно напр. са Псевдодионисгјем, и говор о овим делима пренети на друго .место, где Ее одгиварати времену, коме се по претпоставци односе, као што су и почели да раде поједини најмодернији научницн ? 7. Најзад, још једна примедба о начину искоришћавања туђих дела. Г. Микијељ сувише зависи од њих, преносеЕи место с буквалном тачношћу, од речи до речи, њихов текст. Нарочито то пада у очи при упоређењу са Bardenhewer’a Op. cit.

профЕСОР Д-р А. ДОБРОКЛОНСКИ.

200

„Богословље“