Bogoslovlje

Но партија зилота (ревньиваца) 1 , на челу са Сазом, игуманом престоничког студитског манастира и Теоктистом, игуманом. авлитским 2 , слажући се са њиховим поновним пријемом у цркву,, била je противна томе да им се оставе њихова јерархијска достојанства Позитивни осниви на које се она ослањала били су следећи: 1) „Иконоборска jepec je зло горе од свих јереси“ пошто оно „обара целокупно уређење о спасењу“ и зато његови кривци не заслужују оне попустљивости која се указује шпзматпцима и другим јеретицима по сведочанству светих отаца; 2) Св. Атанасије Велики je y посланици Руфинијану писао да je на саборима решено „да се палима и заштнтнпцима јереси опрашта, ако се покају, али да им се не даје место у клиру, а онима који нису били вође у нечестију него су били само занесени нуждом и насиљем треба како давати опроштај тако и остављатп у клиру“; 3) што се тиче покајника треба испитати да ли су они од јеретика добили рукоположење, јер јеретичко. рукоположење нема вредности, по речима Василија Великог, који je у посланици никополићанима писао: „Ja не признајем за епископа, нити бих у ред свештеника Христових убројаоонога, који je на штету вере поставльен за предсгојника нечистам рукама“. После дискусије сабор je решно то питање онако како су хтели економисти. Један део зилота je већ после прве седнице напустио сабор, видећи каквом мишљењу се клони већина ньегових чланова, а други су, постепенном попуштањем, примили саборску одлуку 3 , али су и они у души били њоме незадовољни. Неки од њих су joui дуто после сабора истраживали ко je од свештенослужитеља добио рукоположење од јеретикаи од оних рукоположених од стране иконобораца, да не би са свима одржавали црквеио јединство. Други су ишли у томе тако далеко да су-све који су рукоположени после патријарха Германа (713—730 г.) подозревали „као нечисте и незаконито поставляете“ 4 . Своје незадовољство саборским решењем су они

1 тг|С ÈKKXi)Oia(mKr)Ç Kivoùpevoi tiai avvoôuaxîç (XKpißeiAc, àei ката KoXouâ-eîv èveiy6}ievoi ibid. 404—405 ; ZpXiurai ка! àKpi{3eîç. Theodor! stuđ. epist. I, 53 Migne gr. s. t. 99. col. 1104 D.

2 Theodosi stud, epist. I, 38. col. 1044 y руском преводу његових дела Спб. 1907 г. I, стр. 246, cf. Види ДЬян. Всел. Соб. VII, 375, Mansi ор. dt. XIII, 152.

3 Види Д-Ьян. Всел. Соб. т. VII, I—3 засЬд. собора; И. Д. Андреева, Св. Тарас!!! Патр. Понст. у Богосл. ВЬстн. 1899, јули, стр. 332—342; моје дело Пр Теодорь, псповТдн. и игум. Студ. I, 156—159.

4 Theodor! stud. epist. 1, 53 col. 1104—11Q5,.y руском превопу 312—314,.

242

„Богословље“'