Bogoslovlje

По учењу Библије пак спојено je небо са земљом, невидљиво с видљивим, вечно с временским. У њој се, у реалним догађајима открива прави смисао и историје и појединачног људског живота. У блблиском учењу ми немамо посла само ca прошлошћу, већ са представлением вечнога у оквиру временскога, у моћи језичнога схватања. У том смислу Библија je вечна књига наше душе, у којој налазимо најдубља обавештегьа како о своме двојном бићу и искупљењу, тако и о смислу целокупног животног искуства. Ту није изложена само хроника историских догађаја и личности, В:ћ смисао, учење и сазнање наше вере, „да Исус јест Христос син Божји“ (Job. 20, 31). Права вера у Христа je наше основно сазнаше целокупног унутрашњег живота, И кад неко тврди, да je личност Спаситеља мит, он тиме казује. да се није ни приближио познавању праве стварности. У таквом тврђењу моћни покретач историје схвата се као сан, a моћ промена у историји приписује апстракгним идејама (стр. 326). Ф. В. Ферстер гледа у религиском схватаньу живота, за нас, много важнију биологију, него што je она у природним наукама (стр. 329). Напослетку, у трећом делу ове своје књиге (стр. 338 —451) Ф. В. Ферстер износи практичне примере и предлоге и истиче индуктивну методу као прве основе за заједнички рад са религиским педагозима, ко]и се с њим слажу. Он каже, да je до овога свога становишта и ових својих предлога дошао поглавито у практичном раду са „модерном“ омладином, а унеколико и својим покушајима, да у вери јако поколебане младе људе врати разумевању онога, uiTO им je и ако шихово сопствено постало страно (стр. 338). Осим тога Ф. В. Ферстер указује и на многе погрешке досадање религиске педагогике, које je приметно, и изјављује жељу, да би о томе радо чуо и друга мишљења. Као општа начела за практичан рад он препоручује: 1). Општу психолошку припрему омладине, која би се могла назвати и упознавање живота и људи; 2). Боље обрађивање природнога основа о натприродиој стварности; 3). Конкретну обраду односа Св. Писма са стварним животом човека; 4). Бољи распоред наставног градива с обзиром на узраст и развитак деце, и о). Управљање религиске наставе на свакодневни живот. Примену свих ових начела Ф. В. Ферстер показује детаљно на примерима, те тиме и практично уводи васпитаче у своју религиску педагогику (стр. 143 —9).

355

Религнја и образовање карактера