Bogoslovlje

нијим и по човека најважнијим питањима бавио ce Исус. Своју науку, која je имала да препороди човечанство, да га измири с Богом и да га спасе, ширио je Исус само усмено, живом речју. Жива реч je боље продирала у срца људска и освајала их, а тако су онда учили и други учитељи. Они који су слушали Исуса и који су по његовим речима хтели да удесе свој живот морали су п а м т и т и речи Исусове. Но баш зато што Исус ни je ништа написао и за собом оставио, и што je чуварем његових речи у први мах било само памћење и сећање, намеће се питање; каква je била судбина речи Исусових? Да ли ce памћењем могле сачувати његове речи? Шта се, где и како сачувало од речи његових? Исус je као народни учитељ народу говори© његовим језиком, јасно и разумљиво за сваког. Место опћенитих и апстрактних реченица употребљавао je одмах конкретне случајеве. Тако je н. пр. учинно код истицања потребе измирења Мат. 5, 23 ид. Своју заповест „не пр отив и те се злу!” објаснио je одмах примерима: „Ко те удари по лесном твом образу, окрени му и други. И који хоће да се суди с тобом и хаљину твоју да узме, подај му и огртач. И ко те натера једну мнљу, иди с њиме две” (Мат. 5, 39 и д.). Тако je Исус чинио и код других својих заповести. Споменулн смо већ, да je Исус обично говорио у гномама и краћим причама, које се лако памтиле. Своје мисли исказивао je Исус у ритмичној, паралелној или антитетичној форми јеврејске поезије, па се његове речи тим лакше и боље памтиле. Зар je тешко било упамтити шегове речи: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам ce. Јер сваки који иште, добива, и који тражи, налази, и ономе који куца, отвориће се” (Мат. 7, 7—9) ? или; „Којигод, дакле, призна мене пред људима. признаћу и ja њега пред оцем својим који je на небесима; а ко -се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ja њега пред оцем својим (Мат. 10, 32-33) ?

304

„Богословље“