Bogoslovlje

пријављују Савету. 1 Овакав резултат диспута je веома дпскредитовао углед романиста и њпховог становпшта у ошите. 'b овоые моменту je постало очевидно да ће њихова ствар на крају изгубити и последње, иако врло слабе, изгледе на скору бољу будућност. 2

Реформпсти су такође били незадовољни ревидираном Књигом Општих Молитава, али су тренутно били немоћни да je измене. Њихов историк их je осудио што су овде пропустили најбољу прилику да се опросте онога што су мрзели и да Енглеској уштеде добар део доцнијих невоља око тога. 3 'Но .треба имати на-уму да je овога пута умерена трупа бивших изгнанпка водила реформисте и да je, бранећи Другу Едвардову Књигу, у исто вреые бранила и истакнуте положаје на којима се налазила. 4 Зато су се морали нарочито правдати својим забринутим и разочаранпм екстремним пријатељима, 5 којп ce

1 Acts of Privy Council, pp. 78, 79, 93, 103 ; Strype, An nais I, 96. Cardwell, Conferences, p. 25—29. _

- Џуел je писао П. Мартпру (6 априла 1559) : »Ea vero res incredibile dictu est quantum immunerit opinionem populi de episcopis: omnes enim coeperunt jam suspicari, quod nihil dicere voluissent, ne potuisse quidem illos quicquam dicere«. Zur ic h. L e-t t. (Lat.) p. 9. Види цело ово и следеће пиомо.

3 »Они нису имали одлучностй да истрају: да су били чврсто здруж пи. могли су овом приликом издејствовати укидање оиога што je додније б пло повод за цепање«. Neal, Hist, of the Puritans, vol. I. p. 107.

4 Следећи пасус Џуеловог писма Петру Мартиру доста објашњава : »Неки од наших прнјатеља су рбележени за епископе : Паркер за Кентербери, Кокс за Норвич, Барло за Чичестар, Скори за Харфорд и Грпидал за Лондон«. Zurich Letters, 23. Декан Тома Сампсон je писао Петру Мартиру (6. јан. 1560) : »Ј а окле в а м на Прагу, je р не могу к и да у 1) ем ни да и з а 1) ем, Ох, како бпх се радовао да нађем излаза ! Ах, оче мој, чему се могу надати кад су протюведници Речи Божје прогнани из двора, кад je pacnehe допуштено, са свећњацима пред њим ? Истина, иконостасп су укинути, ликови такође у целој краљевини; pacnehe и свећњаци су задржапи само на двору. Бедие масе иародне се не само радују овоме, него то хоће својевољпо да подражавају«. Z i г i сh. Let t., p. 63. Цело ово писмо je од највећег интереса за држање реформиста. 5 Гвалтер je из Цириха (16 јан. 1559) писао краљичином лекару Ричарду Мастерсу (16. јан. 1560) : . . . Quod eo magis futurum puto, si quotquot illic in aliquo dignitatis gradu, collocati estis ecclesiae et religionis curam ad vos cum primis pertinere memineritis«. Нарочито je опомшъао да се чувају оинх, који би хтели стару веру замени™ неким сумњивим)® двосмислетшиу,

101

Калвшшзам у АнгликанскоЈ Реформацпјп