Bogoslovlje

je карактеристпчно увођење оваког начина брака у законодавство Мојсејево без пкаког даљег образложења, крај постојања забране женпдбе међу сроднпцпма ; ј едини тачан закључак из овога je да се ту санкцпонише један обпчај, којп мора да je постојао дуго пре те одредбе. Ми запета наилазимо на таки обпчај join у премојспјеву Бремену, у исторпји патријараха, и то у породици Јудиној. Ту се, найме, износи, да je Јуда, када je његова првенца Ер-а (Ир) »усмртио Јахве« због његовог неваљалства, рекао своме другоые сину Онану, да узме Тамару, удовицу братов.ъеву. за жену. Овај jy je узео за жену, али како je знао, да дете из тога брака неће припадати њему, да не би имао деце.при полном спштењу просипаше сперму на земљу, због чега и њега усмртп Јахве. Јуди je био остао још један спи, Шела, но спгурно из празноверног страха да je Тамара узрок смрти његових спнова 1 , побоја се да he му и најмлађи син проћи као и прва два, и зато пошаље Тамару њеноме оцу, изговорившп се младошћу Шеловом. Али када Тамара виде да je Шела већ одрастао, а њу joui никако не траже за шега, да би дошла до потомства од крви свога покојног мужа, па да му на тај начин сачува име, прибеже лукавству. Када je чула да јој свекар Јуда иде у Тамну да стриже овце, обуче се у одело блуднице, сачека га на путу и леже с ниш. Када се прочуло да je затруднела, Јуда заповеди да je спаде, мислећи да je вршила блуд с другим, но она му пошаље његов штап, прстен и мараму, као доказ да je од њега затруднела. Јуда je иза тога прогласи правијом од себе и сматра се кривим што je није дао за времена своме сину Шели, пако je овај био одрастао. (Пост. 38, 6, —26.).. На овоме се примеру најлепше види, како ее у оно време брак девера са удовом снајом сматрао као обавезно обичајно право, и то веома строго, јер и иза смрти обадва спна и празновериог страха Јуда сматра Тамару својом правом снајом, јер наређује да je одмах спаде, чим чује за њену тобожњу прељубу (Пост. 38, 24.). Она се при овоме изрично назпва »снахом љеговом«, а и он сам пребацује себи, што je није дао пре најмлађем сину, Шели (Ibid. 26.). Из свега овога излазп, да се у сваком случају морало вршитп то обпчајно право још у најстаријим временима, а да je нашло евоју кодификацпју и

1 Исп. тапмудски трактат : Jevamoth 8, 2. и Богословље 1927. стр. 269.

82

Богослов.ъе