Bogoslovlje

печата) незапечаћенп, да не постанемо слаби, да будемо основом и основом тврдом«. 1 Као што видимо, ни у једном од наведених тумачења св. Отаца на споменута мјеста св. Писма нема говора о непзгладљивостп карактера или печата Св. Духа и његове благодати, 2 већ обратно, по учевьу св. Отаца, како нсточннх тако и зэпадних, тај печат вјернп могу изгубпти »ако не устрају у препорођају», »акоуврједе Св. Духа, презирући његове опомене», ако не покажу »живота, достој на» благодати«, ако »немају тврде вјере« и ако чине »неправду«. Још јаснпје и подробнпје излаже учење о дјејству благодати Св. Духа на човјека св. Јован Златоуст у XXXIV хомплији на посланицу Јеврејима. Ево шта пише : »Шта je благодат ? Отпуштање гријехова, очпшћење ; jep je иста с нама (благодат). Jep тко, каже, тко je преступай, може сачувати благодат, а не изгубитп jy ? . . Како Ке дакле бити с тобом благодат, то јест одобравање или дјејство Духа, ако га добрим дјелпма не прпвучеш ? Jep то je узрок свију добара,.да остане код нас увјек благодат Духа : jep она je наш вођ у свему, као што ка д одл ет и од нас, онда нас доводи до пропасти и чини безпомоћнпма. Дакле, д а ј у не одб и ј ам о : jep je у нашој власти, и да остане и да оде. Оно бива (да остане благодат), кад мислимо о небесном, а ово (да оде), кад (мислимо) о земаљском«. 3 Имаде додуше

1 ,/Έχων, φησί, τήν σφραγίδα ταύτην εμπεπηγμένην. Πάς ό όνομά£ων, φησ'ι, τό όνομα Κυρίου άποστήτω από αδικίας. "Ωστε όταν ή τις άδικος, ούκ εστι τούθεμελίου. "Ωστε καί τούτο σφραγίδος, τό μή πράττειν ά'δικα. Μή τοίνυν τό σήμαντρον τό βασιλικόν καί τό γνώρισμα άποθώμεθα, ϊνα μή ασφράγιστοι ωμεν, 'ίνα μή σαθροί, ί'να θεμέλιοι ώμεν, καί θεμέλιοι στερεοί“. Μ igné, s. g. t. 62. col. 627. У истом смислу то мјесто тумачи и св. Jов а н Дамас к и и, ср. Vigne, s. g. t. 95. col. 1020,

2 Кардинал Cajetanus пинге: »adverte primum, quod sacramenta imprimere characterem ex sacra Scriptura non habetur, sed ab ecclesiae auctoritate, et non multum antiqua, ut patet ex sacris canonibus«. Perrone, 1. c. vol. VII. p. 261. np. 19.

2 „Καί τί έστιν ή χάρισ, φησίν; Ή ά'φεσις των αμαρτιών, ή κάθάρσις. αυτή γάρ μεθ’ήμών εστι, Τίς γάρ, φησίν, ύβρικώς δύναται φυλάΕαι τήν χάριν, καί ούκ άπόλλυσιν αυτήν;... Πώς ούν εσται μετά σού ήχάρις, τουτέστιν,ή εύδοκίμησις,ή ήτού Πνεύματος ενέργεια, αν μή διά τών αγαθών πράΕεων, αυτήν έπισπάση; Τούτο γάρ πάντων αίτιον αγαθών, τό παραμένειν ήμίν αεί τήν χάριν τού Πνεύματος· αυτή γάρ πρός άπαντα ημάς

176

Богословље