Bogoslovlje

или као просјеци и као људи, који траже зајам (Мат. 5, 39 —42), то je Спаситель дао нова мерила и нове идеје за васпитавање својих следбеника. Он je својим законодавством у Беседи на гори, са пуно месијанског ауторитета, показао како треба уређивати своје односе у свима тим ситуацпјама, ако се жели савршенији живот. Само и ту, у истица њу основних принципа за тај внши живот, Спаситељ je запоставио споЈвашњу страну, на коју се много полагало у старозаветном моралном законодавству, и истакао, као идеал за настав}г и васпптање, развијање унутрашњнх особина човека, развијање крепости, милосрђа и мирољубивости. »Чули сте« река оje он »како je казано старима: не уби, jep ко убије биће крив суду. A ja вам кажем, да ће сваки, који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду« Божјем (Мат. 5, 21—22). Исти je случај и са р'ечима његовим о саблажњивости на туђу жену. И ту се не осуђује само дело као спољашња страна прељубе, већ и унутрашња жеља. »Јер сваки, који погледа на туђу жену са жељом, већ je учинио прељубу с њом у срцу своме« (Мат. 5, 28). По учењу Исуса Христа одговорност за људске поступке проширена je, дакле, и на унутрашње расположење човека, на његове мисли и осећања. Дело се не цени само по спољашњој страни, већ и по мотцвима, из којих je произишло. По томе учењу рђав човек сличая je злом дрвету, »које рађа зле родове«. ... »А свако дрво« рекао je Спаситель »које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца« (Мат. 7, 17 и 19). Из овога опет проистиче дужност за свако људско биће, да у својој унутрашњости потисне што више своју злу природу и да je замени бољом, Христовом иатприродом. Дужцоот je свакога од нас, да у средиште свога живота увуче Бога и Царство Божје ; да увуче мисли и осећања Богочовека - Христа. И уколико се више успе у томе унутрашњем препорођају, утолико ће ce сигурније доћи до правих односа са другим људима. Кротост, милосрђе- и мирољубивост, као главки услови за реализована вишег, друштвеног живота, проиотицали би поглавито из љубави према ближњима. Они би, у тој основној хришћаиској врлини, нашли свој заједнички праизвор и, у опхођењу са другим људима, потисли све пренагљености, запетости и нервозности ; потисли би и сваку злобу и мржњу. Људи би у истини постали деца Божја и сарадници у Царству његовом. Отуда

209

Беседа на гори у наставп и васпитању

Богословље