Bogoslovlje

Староцрквенословенски језик забележио je овде заиста једну дпалектпчну особину пзговора некадашње трупе dj, која се претворила у африкату -g’. У јужнословенским диалектима ова африката се пула : 1. као d’z’ у говорима Словена, који су се за време сеобе спуштали долином реке Мораве и Посављем, при чему при изговору африкате врх језика се кретао тако ка предаем г о раем непцу, да je само један његов крајичак пролазио поред горњпх предњих зуба, док je врх j ездка додирдвао предвье горње непде, где се ствари диалектично z’ ; z’ekan, иг’елица (- пзјелица) ; доцније се при изговору ове африкате језик попео мало више, не додирујући предњег непца, те ce z’ сасвим изгубило и јавило савремено срп. хрв. ђ. Западни Словенп су изговарали g такође као d’z’, али се код чехословака у изговору више истциало z’, услед чега je d’ ишчезло, док je у пољском остало : *nudja > * nud’z’a» пољск. nçdza, чешк nouze, староцрквено-слов. ноТжда, буг. нужда, рус. ддал. нужа. срп. хрв. нуђење и нужда. Трупа Словена, која се кретала у правду Паноније, изговарала je g као gj, т. j. d je и спред j замењено cag услед усличавања по месту стварања сугласника ; * medja ) megja ) meja. Такав случај je y смислу успичавања сугласника по органима, који узимају учешћа у њиховом стварању, код стварања српскохрватског диалектичног прилога »ге« у Црмници, у Црној Гори : * къ -de», * g% -de > ге : »ге си био«. Трупа Словена, која се касније издвојила од Руса и пошла преко Дунава ка Солуну изговарала je g као d’ž’, и као gj; али услед јачег наглашавања умекшаног d’ јавило се исперд овог умекшано ž’, až’ иза d’je ишчезло. Овакво изговарање забележио je старо-црквено-словен, језик са жд 1 . Бугарски језик je примио ову трупу сугласника са тврдим изговором. Африкату g’ из tj и k’t’ Руси су изговарали у доба одвајања од источне трупе Јужних Словена као t’š’ : врх језика се опирао једним крајичком о предње горше непде тако, да се чуло умекшано S’, бојадисано са t’. Доцније се траг t’ изгубио услед допирања језика до оног дела предвьег непца, где се ствара умекшано с, те се из истог разлога изгубило и š’, а африката je постала у изговору мекано č’ : * svetja ) * svet’š’a ) свеча. Неточна трупа Јужних Словена изговарала je g’ као и Руси с том разликом, што се t’š’ изговарало тако, да je језик крајичком допирао до предњег непца, где се ствара s’, услед чега се сасвим удаљавао од места стварања t’, додирујући само место стварања· š’. Старословенски језик забележио je овај изговор

1 исп. Leskien. Handbuch der altbulgarischen 5. Aufl. Weimar 1910 § 39, 51. Wondräk. Altkirchenslavische Grammatik. Berlin 1912. стр. 312 — ЗДЗ. вид. литер, предмета у Иљинског »Праславянская граматика«. НТжинъ 1916. стр. 250—253.

289

Народност старо-црквенословенског језика

Богооповље