Bogoslovlje

јавили y српско-хрватском језику y везп са губљењем полугласник", нарочито испред и иза ч. Била je реч о прасловенским групама ьг, ъг, старословенским рь, ръ, и о прелазу ч у и, у речима типа сьгпъ. У вези са том појавом јавиле су се у српско-хрватском језику једносложне речи са самогласним р ; * сьгуъ» црв, * Iьгпъ» три, * уъгсЬъ > врх. Пошто je полуглас у речима сьгуъ, тьгск, Гьгпъ био наглашан у свима падежима, a доцније су услед губљења полугласника ове постале једносложне, јавио се овде дуг нпзлазан нагласак —-, те je дошло и до промене квантитета. А зна се, да je реч добила у првом падежу дуг нагласак, ако je слог са полугласником у корену био наглашен у свима падежима и ако je реч услед губљења самогласника постала једносложна : I’bžk > лаж, бьпъ ) дан 1 . У старо-црквено-словенском језику мењање речи овог типа било je према пменима с основой на -о, те je први падеж једнине и други множине код њпх био по каквоћи и количини гласова једнак, алп различай по квантитету, найме у првом падежу je био нагласак кратак, а у другом множ. дуг : чьрвь, тьрнъ 2. множине : чьрвь, тьрнъ, конь конь, испореди диалектично на острву Крку и Врбнику : vinèc, алп други множине vinâo, osèl-osâl. Међутим у српско-хрватском језику услед наведених околности дошло je у наведении речима до изједначења у 1. над. једн. и 2. пад. множине не само у смислу слоговне вредности него и у квантитету. Српско-хрватски језик je избегавао ово изједначење додавањем једносложнпм речима у првом падежу множине суфикса -ов и -ев, али речи огог типа нису добиле овај наставак ; зато je он у речима типа црв развио у другом падежу множине флексију апо аналогији са 4. пад. двојине, на коју je пренет, као што je било и у старо-црквено словенском језику, дуг низлазан нагласак. Ово je и у овом случају било лакше извести због тога, што je овде дошло и до промене квантитета тако, да je дужина р чинила утисак као да се поред њега чује -а. Из истог разлога се у многим македонским диалектима испред р изговара -а: карв, карвав, царв, варх, а у словеначким говорима у Штирији е : kerv, verb, док je уопште у словеначком језику полуглас у дугим . слоговима прешао у а: оьвГь > cast. У селима: Глизици, Мартиники, Доње Село (Црна Гора) ненаглашени и кратки слог са полугласом изговара се нејасно -ъ : дъж > ·* бъжбь, пъс > рьзъ, а у слогу са дугим нагласком као е а : де а н > * бьпь, ле а ж > * Iъйь, једносложне пак речи са дугим самогласним р изговарају често са уским а испред р- : иарв, тарн, варх. Стари српски писди и преписивачи често су у другом падежу множине писали на крају речи два ьь, наир, у »Типикону«

1 Leskien. Untersuchungen über die Quantität und Betonung in den slavischen Sprachen. I. Die Quantität irn Serbischen. Leipzig 1893, стр. 8

295

Народност старо-црквенослоЕечског језика