Bogoslovlje

то je тако звани шести пэд. предикативны : назваше га воjво до м ; соко перјем лети, а не песо м. Локатив седми падеж означавао je у индоевр. језику пзвесну тачку у пространству или времену, напр. у ст. цркв. словен. јез. семь м-встИ (супр. рук.), исц-влъ отрокь семь час-в ; старо-руско: Кыев-в, Новвгород-в, а нарочито често се употребљавао уз глаголе са префиксом при: прикоснж са емь (Мар. Ев.). У савременим словенским језицима овај се падеж не употребљава без предлога, зато се у руском језпку и зове »предложным«. Бугарски језик има најмање трагова праславенске падежне спнтаксичке функцпје. Например, он уопште не познаје функције генитива, инструментала и локатива без предлога, а у случајевима, где би се помоћу предлога означиле те функције, нема надежных наставака, који су битна особина словенских језика. Место ген. порекла: син Петра, бугар. језик употребљава конструкцију са предлогом на: синъ на Петра, законътъ на Бога; а иста конструкций а служи и за дативни облик : Дай на работника (датив) хлi ба. Ну, услед постојања генитива, бугарски језик je сачувао траг ређања генитива и акузатива иза глагола, којима се. означава радња у зависностп од тога, да ли означава објекат део предмета, или не ; наприм., у наведеном изразу »дай на работника X л -в б а« последњом речју се означава део предмета »хлъба« (gen. part.) Чешће се дешава ген. облик од заменица; »Ленск и не изд ал ъ никого от ъ сво ит ъ съмишле· ни ц и«, као и од придева одређених, вероватно, због тога, што je процес савлађивања словенског мењања ових врста речи дубљи, него код именица ; нарочито се то видп у дативу, којим се означава предмет, за који се нетто ради, или кога се нетто тиче, те се означава интересованье за ту радњу, например : »Това д-вло ми доставя гол-вмо удоволствие« ; или при dat. direct. : »дайте ми още малко спр.-хрв.; »дајте ми join мало хлеба«. Али, ако се тај правац означава именицом, о.ида се то чини предлогом к ъ м ъ, а именица не добија обилк, који у овом случају има у старословенском и савременим словенским језицнма. Напр.; »Боговет-в били благосклонны къмъ хората«, или: »думит-в на отца Наисия били прости, но пълни съ гореща любовъ къмъ българския народъ«. Ова конструкција помоћу предлога »къмъ«, старословен. к ъ, има везу са старословен. језиком, она je у духу .словенских језика: »изиде Шсусъ къ морю (Зогр. Јев. Map. 11, 13), ерп,хрв.: »пође (изиде) Исус к мору«; бугар.: ..къмъ морето«. Ну, срп.-хрв. језик je у овом случају показао разноврснији и еластичнији живот, стварајући нове облике за израз извесних мисли: место предлога къ > к, бугар. »къмъ«, у известим

1 Ильинстй, ibid. 300.

303

Народност старо-црквенословенског језпка