Bogoslovlje

ане »то. Je Јован Крститељ ; ои'устаде из мртвијех, нза точный чудеса« (Караџић. Нови Завјет, Матеј, XIV, 2). Живот старо-црквено-словенског језика у српско-хрватским начинима показивањпма душевног живота избпја доста снажно у многим изразима. Например. Србо-Хрвати често говоре за некога да je »сујетан«, кад хоће да покажу на одсуство садржине у извесном формализму, испор. ст.'цркв. слов, »солчетьнъ < * v-siiie, узалуд ; празан, испор. срп.-хрв. сујеверан »празноверан«, сујеверије »празноверица« ; испор. рус. „суеверие«, »суета, сует«. У Средишној Црној Гори још и данас се често чује израз »иди у своја си«, који води порекло од староцрквено-словенског израза ; испоредп: ». . . И отъ того часа' поатъ кк оученикъ въ св о i а си« (Сав. кн. Job. XIX, 27)

Из области живота старословенских речи.

1. За Србо-Хрвате старо-црквено-словенски језпк imje био само црквеии и књижевни језик, него пзраз народне душе ; преко њега су они у шли у широку облает хрпшћанског мистицизма и, спојивши са овиы свој природни мистицпзам, појачали своју духовну енергију у стварању метафора, метонимија и символа. Тиме се објашњава богатство идеја и необичних елпка српско-хрватске народне поезије, a уједно и богатство народной језика. Старо-црквено-словеиски језик јавља се у различном формама у историји живота српско-хрватског језика, служећи као средство не само за изражавање ове или оне мисли, већ и за индивидуални начин прерађивсња ове, као слободни процес народне душе. Као у сваксм живом језику, реч je често добијала ново значеље, јер сваки нараштај има свој начин ирерађиваља, има своје начине прерађивсња систра ктних идеја 1 . Навешћу само неколико примера из живота старо-словенских речи у српско-хрватском језику. Б е з о ч ь с т в о се најпре употребљавало у смислу ознаке лица, које нема очију, физичких органа за посматраље света; доциије се овом речју стао означавати мор алии иедостатак. иеснособиост разумевший моралне вредности личности: безочьство »срамота«, безочьнъ ) безочан »бестидан« ; »лажљивац«, бугарски б е з.с раме н ъ. рань (праслов. * Ьгаиь »бнтка«, * braniti, бугар. воина сражението, у старо црквено словенском језпку значи »рат«, »физичка борба«, а у српско-хрватском језику браи ит и

1 впди Dj·. Дим. ЪуровпЬ, Улога цркпено-словеиског језика у стваршьу метафора у iiaujoj народно] поезији. Жогословље« 1928. г., свез. I, стр. 42.

306

Богословље