Bogoslovlje

није прекинуо сарадњу у другим стручним листовима. Таконапр. петроградски „Византискш Временникъ“ у свом почетном тому којим je заснован (1894), донео je између осталог и значајну расправу Успенског „Партије у циркусу“ (хиподрому цариградском). Други његови прилози изишли су у „Записки Императорской Академш „Наукъ (1895), у „Русская Мысль“ (1897) и т. д. Осим тога, Успенски je у току ове периоде доспео да изради и главно дело свога живота, поделивши посао са својим верним помагачем, секретаром Института, такође покојником, Панченком. Реч je о огромној „Историји византиског царства“, првој на руском језику. Успенски je у тој Историји написао главни и највећи део, то јест до пада Византије под Латине; a одељак о времену Латинског Царства цариградског и последње византиске династије Палеолога саставио je Панченко. Сам I том, штампам у Петрограду 1913 г., изнео je, не рачунајући многобројне раскошне илустрације, скоро 900 страна. Недавно (1927), у бољшевичком Ленинграду, објављена je још само прва половина II тома, такође читава књижурина. Но, због нових прилика, она je добила куд и камо скромније рухо. Остатак рукописа чекаће нажалост незнано докле на штампанье. Успенски je ту дао синтезу своје огромне учености на пољу науке о Византији и о византиско-словенским везама. Трећу и последњу периоду у делатности Успенског чини време од 1914 год. до смрти, то јест њçг о в рад у царском Петрограду, а затим у бољшевичком Лењинграду, од како су бољшевици назвали тим именем Петроград. Кад je 1914 године букнуо светски рат, у коме je и Турска, у друштву са централним силама, дигла ооужје против Русије и њених савезника, Успенски je, дабогме, морао оставити Цариград. Он je на брзу руку запечатио свој Институт, обуставивши и излажење „Изв-Ь-----ст!я“, па je заједно са својим особљем прешао у Русију, и настанио се у Петрограду. Пошто je Васиљевски умро још 1899 г., вођство византиских студија у Русији предузео je сад тамо, сасвим природно, Успенски, као најстарији и највећи живи византиолог руски. Док je код Руса још трајала царска влада, он je својим високим ауторитетом, својом ванредном личном продуктивношћу и својим неуморним настојавањем за сарадњу других руских стручњака, слободних од војне дужности, ипак

t Фјодор Ивановић Успенски