Bogoslovlje

налазио начина да учини више него ико, како би се рад Руса на византиској науци, чак и у то страшно ратно доба, одржао непрекинут, па ма и у скромнијим размершиа. Својој старо] Одеси он се убрзо јавио са расправой „Прве стране руск о г летописа и византиске прелазне легенде“ „Записки Императоре. Общества для Исторш и Древности въ ОдессТ“ XXXII, 1915). У самом Петрограду, он je узео у свсје руке уређивање часописа „В изантi йск i й Вр еменникъ“, па je и ту одмах објавио две своје расправе („Нова струја која оживљава историју Византије“ и „Нагиб консервативне Византнје на страну западњачких утица ja“, „Виз. Временникъ“ ХХП, 1915/16). Регељ пак, на коме je то главно гласило руске византиологије било остало после Васиљевског, основао je у Јурјеву свој засебни орган „В и з ан тi й с к о е ОбозрТнlе“ (1915). Тако су се Руси трудили да и у бесном светском рату сачувају бар два часописа за византиологију. Наскоро, 1916/17 г., користећи се тадашњом руском офанзивом против Турске у североисточним крајевима Мале Азије, Успенски je извршио један научни пут у Трапезунт, ради проучавања тамошњих археолошких сполюника и манастирских библиотека, тражећи грађу нарочито за историју трапезунтског царства. Мефутим, он je за све то време живео у нади да he заставу византиских студија у салю] руској отаџбини моћи једног срећног дана предати неком од својих млађих полюйника, и да ће, можда у русколт Цариграду, опет обновити свој тамошњи Институт, своја „ИзвТсНя“ и своје прекинуте послове на истоку. Но у том je, 1918 г., дошла бољшевичка револуција. Успенски се морао за увек растати не само с τολι милом надолц него и са најосновнијил! погодбама и потребама за рад на струци којој je посветио цео живот. Бољшевици су на Цариград и на тамошњи Институт Успенскога гледали сасвим другим очима него ли царска Русија. Сем тога, они су из корена изменили задатак и уређење руске науке и школе. У бољшевичкој интернационали нарочито су зло прошле националне науке и њихове помоћнице. Руски представннци тих наука, у колико их није био покоено рат, делом су избегли у иностранство, а делом су, оставши код куће, пролетаризнрани, изгубивши, под 'ударцима комунистичког режима, сву лнчну својину, па и своје библиотеке. По себи се разулю да су се све те невоље сручиле и на

Богословље