Bogoslovlje

ција против индивидуализма и западно катол. хришћанство je спрјечавало тај индивидуалистички уплив. Даље Hollnsteiner тврди, да ce догматске разлике између катол. и правосл. цркве своде на укочености, које су ce лако могле одстранити, јер није било догматско-филозофских разилажења, већ je недостајало љубави и братског реда. Данас пак лакше je одстранити те диференцпје, пошто се Запад више неголи прије приближује схватању Истока. Удзљавање од рационализма данас je силно на Западу У религиозним представама Истока игра велику улогу „треће царство“, царство Св. Духа, представа, која je била јака и код западних мистачара. Та je представа данас врло јака и на Западу. Препрјеком јединству цркве били су и источно-римски императори и њихове политичке тенденцнје Стопама њиховима ишли су и руски цареви. Осим тога руски цареви због њиховнх бракова са протестантским принцезама бијаху још више задахнути антиримским идејама. Зато ce je пад царске власти у Русији многоме показао као час спасења за католичку цркву. Али je наступило посље горко разочарење јер тај пад није убрзао уније ни са које стране. Критикујући стање руске јерархије и руског клира и указујући на потешкоће уније, писац прнзивље на интензивнији рад у интересу уније, тим више што распад источне цркве све већма прогресира. Тако цариградски вас. патријархат губи свој углед, а руска ce je црква y иностранству такођер поцјепала. На крају позивљући се на ријечи папе Пија XI да се Запад боље упозна са источним црквама и обратно, исказује наду да ће пасти предрасуде, које постоје и с једне и с друге стране, те да ће се лакше остварити јединство. Проф. Томе к у свои чланку: .Католичка црква и хришћанска друштва Истока“ говори, да ce je јединство између католичке цркве и источник цркава прекинуло због превласти византијских императора, који су се из чувара дома Божјег претворили у његове господаре, особито Лав Исаврјанин, Исак Ангелос и др., који су криви што je дошло до раскола са католичкой црквом. Томек тврди да су нету политику водили и руски цареви, који су продужилн политику византијских императора. Како ce je политика руских царева односила према католичкој цркви, а томе свједоче ријечи папе Пија X, којима je он г. 1914 приликом једног дипломатског примања одбио честитање руског посланика: Ja немогу примити честитке прет-

66

Богословље