Bogoslovlje

наводи на лшшљење, да je таквог изгледа био и у велико] старини, те да су се и у овоме Св. Сава и његови наследници угледали на Васељенску Патријаршију. У архиви бив. Митрополије Београдске могу се видети писма са печатима и осталих источних патријиршија, опет без формалног грба. На пример, на писмима антиохијских патријараха, Спиридона из 1892, и Мелентија из 1899 год., изображена су два светитеља, који држе цркву. Јерусалимски нису подједнаки: на једном, из 1873 г., je круна са црквом св. Гроба Божјег у средини, а на печату патриарха Герасима, из 1891 г,, je само црква Божјег Гроба и над њом Св. Дух у виду голуба. Александријски из 1861 год. у опште je без печата. На свима печатима свију источних патрнјаршија изображена су у основи њиховој по два укрштена кључа, свакојако доцнијег пореклз, као пандан кључевима у грбу римских папа, а у вези са узетим претенциозним титулама : цариградског, као васељенског у ужем смислу; александријског, као папе и судије васељене; антиохијског патријарха свега истока; јерусалимског све обећане земље. Ни православна црква велике руске нације, која je јачином, духовношћу и пожртвовањима својим и одржала православље на вековима потиштеном истоку, није имала грба. Изузетно су задржавали свој породични грб племићи митрополита јужне Руске Цркве, Кијевске Митрополије, док je она била у саставу католичке Пољске, из истих разлога, из којих су га морали увести и наши београдско-карловачки митрополити, кад су били под сличном у погледима и католичкој агресивности државом. Сад те нужде нема и бар у теме се не морамо држати декрета прозелитке католикиње, царице Марије Терезије. Црквени грб наш одиграо je своју улогу, битни део свој уступио je већ својој националној држави, a y целини његовој имамо га предати музеју, као једну од реликвија наших. Она нам je драгоцена, али нема ни оправданна с православное црквеног гледишта, ни логике, па ни практичне потребе васкрсавати je и узети за символ уједињене наше цркве. Она већ има своје знамение, античније и чисто од опскурних тотемских мотива, ратничких штитова и сваке друге ритерске примесе. То je величанствени лик нашег Св. Саве, персонификација: и најчистије вере и збира свију најузвишенијих људских и српских идеала. Ми нашу цркву називамо светосавском. То механички чине чак и они, чији je живот и рад залутао са духовне стазе,

121

Грб Српске Патрнјаршије