Bogoslovlje

вању и развијању религиозног духа (одржавање редовне домаће молитве 1 ), празновагье празника и славе, посећивање богослужења, редовно причешћивање и тд.). Тек после тога долази пастирево старање да дете добије у породици извесну малу верску обуку, која почиње, у главном, после треће године, а која je кратка и конкретна, заснована искључиво на практичном животу, да би могла служити као основни постицај за поступке и навике. 2. Показује Црква и непосредан свој утицај на дете у дошколско доба. Ово бива личним упознавањем свештениковим са дететом. Треба нагласити да je лични додир свештеников овде од велике помоћи. Јер, ако успех пастирског рада уопште много зависи од тога да пастир стекне потпуно поверење пастве, онда нема за то погоднијег времена од овога. Сада, jour из малена, треба дете да осети наклоност и льубав свештеникову и да му њоме врати. Љубав детета према једном правом свештенику и иначе много помаже у стварању љубави према религии. Но осим тога, овај лични додир свештеников има на дете благотворан утицај и у погледу поуке. Дете гледа на свештеникаипак другим очима и друкчије се односи према гьеговим саветима. Колико пута се поједина случајна реч свештеникова зарије дубоко у душу детета и остане у памети целог века! Тако се овде без Беликова плана, искоришћује добро сваки погодан случај и разговор за савет, за једну кратку причу о Спаситељу или о добром детету или томе слично 2 ).

Епископски Сабор у Кијеву, 1884., и у Казану, 1885., захтева да се приређују ванбогослужбени разговори са парохијанима, и да се том приликом нарочито настоји на одржавагьу домаће молитве: „да се у породицама сваког дана, у јутру и увече, узајамно моле родитељи за децу и деда за родитеље, макар најкраћом, простом молитвом коју би лако усвојио и неписмени. У оваквој узајамној молитви родитеља и деде, старших и млађих, породица ће наћи своју моћ и хармонију“. (Π. 3 а б -h лин ъ, Права и обязанности пресвитеровъ, Кlевь, 1899, с. 108-9.). Оваква пракса породичне молитве већ постоји код нас у многим крајевима, нпр., колико нам je познато, у Шумадији, у околини Лесковда и у другим крајевима. Треба je само подржати и помоћи да садржина буде више црквеног духа. 2\

") Тешкоћа je овде само у томе што се чове.< мора да спусти до уског круга мишљења детета и да са њим разговара његовим језиком, што иначе за мајку не преставља тешкоћу. (Р г u n е г - S е i t z, Lehrbuch der Pastoraltheologie. 4. изд. Padeoqrn, 1928. 11, c. 155.)

309

Васпитни путеви цркве