Bogoslovlje

сасвим друкчија ситуација, одакле су се пни по Wellhausenовом мишљењу вратили као реформисте, и то: пре као једна религиска секта него народ. То je, вели, био узрок због чега су се они по повратку одмах дали на корениту реформу култа своје религије, прогласивши Јерусалим као једино светилиште 3 ), установивши уз то нарочити ред људи ради неговања култа религиског т. ј. свештенике и левите. Wellhausen, на овај начин изложивши историју националног и религиског развића Израиља, следствено, дошао je до закључка; да пророци нису били браниоци и интерпретатори Закона већ његови творци, који je доцније јездра прерадио, допунио и издао после вавилонског ропства. Значи пророци су претече Закона. Да би ово Wellhausen могао оправдати додао je, да су сва места у старозаветним књигама која о Закону говоре, тендециозно доцније уметнута. Тим речима и закључком (да je Петокњижје дело израиљске фантазије) Wellhausen оспорава да je Стари Завет у својој основи дело Божје, којим ce уједно оспоравају месијанска пророштва и месијанска старозаветна припрема. Ma да je Петокњижје огласио за дело израиљске илузије и фалсификат израиљске историје, он се ипак усуђује да каже да je тако сачињено Петокжижје имало задагак да усаврши морални живот Израиља (1). После овога прелази и усваја мишљење Графово односно четнрн главна извора Ј Е D Р, који су 444. год. од књижевника Јездре нздати као једна целина т. ј. данашње Петокњижје 2 ). Упознавши се с погледима деструктивне Граф-Велхаузенове теорије додајемо, да се тог гледишта прпдржавају и дакас т. з. либерални тротестантски теолози, примењу-ући поменуте принципе и на остале књиге Старог Завета, па чак и на књиге пророка. По неки од њих, у својој пристрасној искључивости, тако су далеко отишли да су тврдили: да Мојсије и Израиљ у опште никада нису ни били у Египту 3 ).

') Упореди његов други спис: Prolegomena fop. cit ), стр. 29 и следе Не.

2 ) Енглез Sayce, у свом делу „The higher criticism and the verdict of the monuments“ вели: „У Петокњижју нема ни аутора елохистс, ни аутора јахвисте нити пак PC, већ само документа разних нзвора: вавилонских египатских или ханаанских.“ (Заведено код Meignan, Op. cit. стр. 76, у примедби).

3 ) Види Stade В., Geschichte d. Volkes Israel. Berlin 1887.

258

Богословље