Bogoslovlje

Прва свеска: На стр. 20. и 21. говори ce о непогрешивости римског папе (инфалибилитет) и с тим y вези и о одлукама римских папа, што ce тиче вере и морала. Пошто пак наша правослзвна црква не признаје непогрешивост римског папе, то ce само по себи разуме, да по учењу православне цркве одлуке римског папе, y питању вере и морала, нису оно исто, што и одлуке седам васељенских сабора. Агиографија православне цркве, a посебице православне-српске (Срби светитељи) y многом ce разликује од агиографије римокатоличке цакве (стр. 21. и 22.). Осим црквених отаца и писаца Истока и Запада, с чијим ce радовима служе и православни и римокатол. моралисте, за нас православне моралисте важе y новије време други ауторитети, писци из области Моралног Богословља, нарочито руски морално-богословски писци, a не; Тома Ангвински, Алфонс Марија да Лигуори, Фрања Салскгг, папа Лав XIII. и др., a још мање језуити писци из ове дисциплине. На стр. 36. и 37. писац предењује казуистику y ду*у језуитског моралног учења. На стр. 49., 50.. 364. I. св. и 11. св. стр. 60., 238. и 600. писац на други начин дели декалог (10 заповести Божијих), него лжр га деле прав. катихизиси (види: нашу рас.пр.: О подели декалога, „Богословље“, Београд, 1926. г. I. св. 3. стр. 225,—230.). На стр. 27. и 205. писац признаје, да постоје т. зв. адиафоре (индиферентне радње, радње ни добре ни рђаве), што православни моралисти то не признају (сравни: Адиафоре од Н. Ђурића Богословски Гласник, Срем. Карловци, 1906. књ. IX. св. 3. стр. 188. —213.). На стр. 134,—135. писац не излаже отворено своје мишљење о убиству тирана (Tyrannenrnord). Ha стр. 147. —l5O. писац говори о привилегији, диспензицији и т. зв. епикији мали другачије од учења наше цркве (сравни: Православно Црквено Право, Др. Н. Милаш, Мостар, 1902. стр. 76. —79.). На стр. 168. —178. моралне системе: пробабилизам, пробабилиоризам, еквипробабилизам и туциоризам, православни моралисти не признају, исто као и језуитски морални лаксизам (гЕРпустљивост) на стр. 171. Исто тако православни моралисти ие признају ни римокатоличко учење о т. зв. opera supererogatoria (сувишна дела), о чему и О. Schilling говори на стр. 190. На стр. 253. писац, као и остали римокатолички богослови, наводи, управо истиче осам блаженстава no Мат. 5,3. 12 ; док наши православни богослови тврде, да има по Мат. 5,3. —12. девет блаженстава (сравни: Богословски Гласник,

Оцене и прикази