Bogoslovlje

читаоцима да пресуде. Исто тако остављам читаоцима да пресуде и то, да ли оваква извртања и овакав тон одговора на мој приказ приличе једном јавном раднику? 4). Да сам „врло слаб“ у егзегези. Г. А. Живановић ме упућује, да отворим „ма какву књигу те врсте“ па ћу се „одмах уверити, да су се апостоли уплатили кад су од мироносица чули да je Христос ускрснуо“. Ja ћу отворити изворну књигу; отворићу Св. писмо да бисмо видели, шта оно каже. У синоптичким јеванђељима стоји: „А Исус уставши рано у први дан недеље јави се најпре Маријк Магдалени... а она отиде те јави онима што су били с њим, који тужаху и плакаху. И кад ови чуше да je жив и да га je она видела не вероваше“ (Марко 16, 9-11). И (жене мироносице) „вративши се од гроба јавише све ово једанаесторици и свима осталим ... A њима се учините њихове речи као лаж, и не вероваше им“ (Лука 24, 9 и 11). У Јовановом јеванђељу (20, 18) пак каже се: „А Марија Магдалена отиде и јави ученицима да виде Господа и каза јој ово“. То je све, што стоји записано у изворним књигама о првом сусрету жена мироносица с апостолима после Христовог васкрсења. Ни речи, дакле, да ,су се апостоли уплатили кад су од мироносица чули да je Христос ускрснуо“. И г. А. Живановић, хтео не хтео, мора признати, да je био у великој заблуди, кад je вест о васкрсешу Христовом сматрао за страх; мора признати и то, да ja не пишем „олако примедбе и замерке“. Остали приговори г. А. Живановића су скоро беспредметни. Да ли памћење наставног садржаја, по својој важности, може бити изједначено са васпитањем како тврди г. А. Живановић или, у педагошкој делатности, све мора бити потчињено једном највишем васпитном циљу, и да ли je то моје гледиште протестантско или чисто научно-педагошко, лако je погодити. Исто тако лако je одговориги на питања: Да ли при обрађивању приче о створењу света треба изводити правило; „Сећај се дана одмора да га светкујеш“, а свакако при учењу четврте Божје заповести указивати на премудрост и поступносг Божју у стварању; даље, да ли при кршћењу треба стављати три прста десне руке „на сред груди“ или, по нашем традиционалном обичају „на чревТ нашемъ“ (Часословъ. Београд 1871, стр. 10); да ли je мој приказ деструктиван или конструктиван и да ли je мој рад уопште, с обзиром на указиваше далеко обилнијих „парадигми“ у „Веронауци“ наших учитеља г.г. Рабреновића и Сл. Панића и на све остало што je овде речено, „неуместан баш сад, кад je питање катихизације од стране свештенства најактуелније"? Све су то приговори, које остављам на оцену самим читаоцима. Исто тако беспредметна je и замерка, да ja подмећем г. A. Живановићу, да je „за радове г. г. прота МилутиновиИа и Дакића“ казао „да су недовољни“, а ево зашто : Г. А. Живановић je у предговору својих „Катихеза за први разред“ (стр.

337

Оцене и прикази