Bogoslovlje

purana“) налази се и једна необично интересантна и сјајна прича која даје изванредну карактеристику сва три врховна бога хиндуизма, да на послетку у овој божанској триади постави бога Вишнуа на прво место: „Мудраци (брамани) су ce једном препирали; који je измефу тројице богова (између Браме, Сиве и Вишнуа) највећи. Тада ce одлучи Агудрац Бхригу да оде и да их (богове) стави на пробу. Он ступи пред Браму не клањајући му се. Бог се јако разгњеви, али се на послетку умири. Затим оде к Сиви, коме чак ни на поздрав не одговори. Бога спопаде бес, његове очи запламтеше као огзњ и он (Сива) подиже трозубац да смрви мудраца. Но његова (Сивина) жена Парв ат а заузе се за њега (мудраца). На послетку дође Бхригу на небо Вишнуа, и кад га нафе да спава, удари га свом снагом ногом у груди. У место да се наљути, пробуди се бог с пријатељским расположением и мољаше мудраца за извињење што он (Вишну) није њега мудраца прво поздравио! Он још увераваше (мудраца), како ће му ожиљак на грудима бити знак почасти и знак који cpehy доноси, и милујући ногу мудрачеву распитиваше се, да ли му je он случајно није повредио! Потом Бхригу овако расуђиваше: Заиста, овај je најмоћнији бог, јер он савлађује своје непријатеље најмоћнијим оружјелs пријатељством и великодушношћу “, 1 ) Ново учење у браманизму о метемпсихози дало je новога градива за допуну и измену старе, веданске месијанске идеје. Док бог Агни невидльиво и само у символу ватре, али стално, борави на земљи, дотле бог Вишну силази с времена на време са небеских висина на земљу у видљивом облику, као живо оваплоћење инкарнација. Жива плотска бића, било животигьа или човек, која у себи имају као главног становника не своју душу него бога Вишнуа (који je пак манифестација козмичког божанства) називају се аватар им а. Девет пута je бог Вишну већ силазио на земљу међу људе у облику разних животиња или човека; и још једном, десети пут, појавиће се бог Вишну некада на крају четвртога и најнесретнијега периода света, дакле у периоду, у коме ми живимо. Под утицајем браманске филозофије у Индији се дубоко укоренило веровање, да су све душе, и животиња и људи, једне суштине и једнога порекла; оне су, може се рећи, и градуално

') Внди код Orelli-a, op. cit. В. И., S. 115.

Богословље