Bogoslovlje

Само радна настава није се изводила у свима предметима. Њено опште признање као наставног принципа за све предмете истакао je тек X. Гаудиг, ректор у Лајпцигу. Он je показао, да се радна настава може применити и у тзв. духовним предметима; у религији, историји, књижевности и т. д. У тим предметима не може се радити телесно. Ту се мора тражити самостално духовно прерађивање. При обради наставне јединице из земљописа, нпр. „о Русији“, учитељ би раније показивао карту и говорио; показивао би границе, планине, реке и друго, што би деца требзла да науче. После тога тражио би да деца то понове. Данае, по методи школе рада, наставна јединица о Русији обрађу е се сасвим друкчије. Учитељ упозорава децу много раније, на недељу дана пре тога, да ће учити о Русији. Он их позива да размисле и да се присете свега онога, што су чула или читала о тој великој земљи. Осим тога он тражи, да деца донесу у школу дописне карте, дрворезе или друге ствари из Русије, ако би имала. Идуће недеље у школи je права изложба од предмета. И деца са учитељем разгледају предмете и воде разговор о њима. Ако што не знају питају учитеља или траже у лексиконима, које треба да има свака школа. Тако се отвара слободна дискусија за цео разред, и она je најважнија форма нове школе. У том смислу говори се о школи рада, не као нарочитој врсти школе, већ као наставном принципу. И Кершенштајнерова и Гаудигова форма слажу се у томе, да je суштина школе рада у самосталном раду, телесном и духовном. Данашњи појам радне наставе сједињује обадве врсте рада у наставном принципу самосталног прерађивања градива, и то je свуда примљено као главна карактеристика нове школе. Последњи покрет за преуређење основне школе био je социјално-педагошки. Педагогика Ј. Ф. Хербарта била je индивидуалистична, и као таква није могла да изглади разлике измену друштвених слојева. Нова школа je у томе заузела дубље и чвршће становиште. Она, као социјално-педагошка установа тежи да подигне народну свест и да изгради јединствену целину свега народа. Као таква нова школа je одушевљено прихваћена на учитељској скупштини 1911 године и наишла на одобрение и признање у народу. Она je окарактерисана као јединствена школа. Али, то je само једна страна њене социјално-педагошке делатности. Друга страна je, да учитељ чини живу, тесно везану, заједницу с ученицима. Та мисао о живој заједници дала je

233

Савремена основна школа