Bogoslovlje

мишљење о Етици г. Марјановића као при ватно мишљење у часопису „Богословље“ свеска 3., 1930, год. стр. 231—249. Тако je ето дошло до штампања мога приказа, дакле без унапред смишљеног па још и злонамерног плана, да га тиме материјално оштетим, a још мање да на тај начин неправедно убијам углед њему као „старом и признатометичару“ како г. Марјановић у свом напред споменутом одговору сам о себи вели. Напротив, пошто je Етика г. Марјановића из више разлога стварно рђава, ja сам о њој то могао и смео рећи, и рекао сам тим пре, што je била намењена за школски уцбеник, a међутим пуна je неправославних и нехришћанских мисли. Руководио сам се, сасвим оправдано и правилно, и у овом случају начелом, да je истина изнад личних разлога. Треба, дакле, прво написати добру књигу, а не обратно, па тек онда с правом рачунати и на материјалну награду, руководећи се при том речима Св. Писма, да je сваки радник досгојан своје награде (сравни: Мат. 10, 10.; I. Кор. 13. и 14.). Пошто сам пак ja отштамаао своје приватно мишљење о Етици г. Марјановића. он je, свакако, и сам увидео, да се његова Етика не може примити као уџбеник за ђаке православие вероисповести, па je повукао своју молбу из Синода (Син. Бр. 1770. од 3. (Чб.)јуна 1930.) Што се пак мене тиче, ja никад нисам дозволио самом себи тако ласкање, да себе сматрам за апсолутног и искључивог судију о радовима из Морзлног Богословља или Хришћанске Етике уопште, па ни за Етику г. Марјановића, a још мање да сам себе сматрао за једино меродавног па евентуално и патентираног оцењивача при Св. Синоду за радове етичког садржаја. Осим тога, г. Марјановић je у свако доба и с правом могао замолити Св. Синод, да се оцењивање његове Етике повери другим лицима, која су, за г. Марјановића, можда више стручна, ауторитативна и објективна. Нема сумње, да би Св. Синод изишао у сусрет оваквој молби г. Марјановића и из разлога, што смо, колега Јосић и ja, и тако одлучно изјавили, да не можемо писати реферате о Етици г. Марјановића. Јасно je, да г. Марјановић није тако поступио, што, после мога приказа, ни сам није веровао у вредност своје књиге, па се бојао сличних мишљења и других оцешивача. Да се не би мислило, да сам ja једини, који негира науч iy вредност списа г. Ч. Марјановића, ja ћу на овом месту навести и друга рђава мишљења о његовим радовима, која су ми позната:

326

Богословље