Bogoslovlje, Jul 01, 1933, page 87

риграду од стране патријарха „Мануила“, за време цара Андроника Комнена, закључио je, да Пајсије или није познавао или није искористио старе домаће изворе, па га зато и назива „скроз некритичним (dirchaus unkritisch)“. 1 И Ил. Руварац није податке, које je Пајсије о животу цара Уроша изнео, сматрао поузданим историјским изворима. Он на једном месту вели, да се, „Пајсијевим жалосно скрпљеним Животом Цара Уроша не може трезвен историчар, као извором служити). 2 В. Качановски сматра, нама се чини делимично без основа, ово житије за важан споменик историски. (Ср. Славян, Сборник, 1876, т. 111, с, 190 и даље.) Једини Гиљфердинг назива изворе, које je Пајсије употребио „добрим изворидоа“ (хорошими источниками). 3 Пајсије се за своје дело користио и текстовима Св. Писма, наводећи их, да боље и убедљивије поткрепи своју аргументацију. Текстове Св. Писма употребљава нарочито онда, када жели да окарактерише поједине личности и ньихове поступке, којима придаје већу важност. Пајсије има девет навода из Св. Писма и то: један из Јаковљеве восланиде (I, 17); за један не помиње одакле је узет: „не бо может, рече Христос, истина славу w чловТека пргемлюще“, ако ово није алузија на текст код Јована И, 41 и 44, цитиран у Житију на стр. 214 (17). Даље наводи из I Кор. 2,23; I Мој. 4,9; Књига о Јову I, 21; Псалми, 145,3; 7,16; Матеј. V, 14; Јован X, 16Ρ Када се строго критички претресу сви Пајсијеви подаци, како из опште, тако и из наше националне историје, наћиће ce много чега легендарног, историски нетачног и, врло често, преувеличаног. Тако су напр. нетачни подаци о пореклу Срба, о добијању црквене самосталности, о Лазареву бављењу у Босни, о смрти цара Уроша. Нетачна je и сасвим произвольна, у колико je Пајсијева лично, карактеристика Вукашинове личности и његових државничких концепција. Нетачно помиње име српског патријарха, који je био на призренском сабору, ако то.

1 Р. J. Šafarik, Geschicke der Südslavische Literatur (V Serbische Literatur) Prag, 1865, S 246

2 Ил. Руварац, О Кнезу Лазару, Нови Сад, 1888. с, 22-23; 3 Ср. Гласник, XXII. с. 212.

4 Ст. СтанојевиН и Др. Д. Глумац, Свею Писмо у нашим старим споменицима, Београд, 1932, с. 468-471.

273

Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски