Bogoslovlje

тако да су управо у доба пубертета могућнн велики преокрети у религиозном погледу, преобраћаји, препорођаји. A Богу не воде само невоља и несрећа већ и велика срећа, љубав и захвалност. Зато је психолошки свакако нетачно мишљење оних који (као Ниче и др.) тврде да је религија производ резигнације, старости, слабости и незнања. А сасвим је природно да младост, снага, моћ не воде толико религији као болест и старост, тј. приближавање крају живота на земљи. Богатоме заиста није лако ући у Царство Божје. Јер они којима се чинило да увек могу имати све што желе, који су живели у обиљу, у раскошним дворовима, често нису познали ни највиша задовољства на земљи. Ко не познаје никакве жеље ни бриге, никакве напоре, интелектуалне и моралне, не познаје ни праву, чисту љубав ни искрено пријатељство и зато није потпун човек. Али болест, старост и смрт су неизбежни и зато је, како пословица вели, свака сила за времена, а невоља редом иде. Зато се често јавља знатно појачана религиозност и код млађих људи, после тешких искушења која су им живот доводила у питање и изазивала револуцију у душевном животу, као што је био случај код Толстоја који је хтео да се убије да није нашао спасење у Јеванђељу. 1 A многи су тек после неке тешке животне кризе доживели изненадно озарење и први пут озбиљније осетили божанску клицу у својој души. 2 Религиозна тежња (чежња) не јавља се само из тежње човекове да се спасе од мучне стварности, од очајања, како многи мисле. Она се, видели смо, јавља исто тако и у превеликој срећи. Али у последњој животној невољи, где је свака земаљска помоћ немоћна, тражи спас од Највишега и онај који иначе није никад мислио на Бога. За искрено, дубоко веровање потребан је цео човек, цела, пуна душа, тј, велика животна искуства и искушења. Јер нарочито баш велика невоља или несрећа може изазвати потрес и преокрет у целом бићу човековом. И у том смислу лсихолошки је веома тачна народна пословица која вели да „без невоље нема богомоље". У светском рату молили су се Богу, у смртној опасности или пред саму

1 А. Толстој, ХришНанска наука (прев. С. Косановић) 1920, с. 9.

2 Б. Лоренц, О вредности хришћанске религије. Хришћански живот 1924, с. 171.

Психологнја религкје