Bogoslovlje

ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ

Др ДИМИТРШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ

ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС КАО ПОБЕДНИК СМРТИ И ИЗВОР БЕСМРТНОСТИ

I Умираше je нешто противу чега je сам живот. Живот je, дакле, такав да се бори противу смрти и то не само неким својим особинама него целим својим бићем, самом својом суштином. Његова противност смрти снажно долази до изражаја у његовом телеолошким појавама које га карактеришу. Њима се изграђује организам на типичан начин и чува од разорног дејства које угрожава како његову особеност тако и његову егзистенцију уошпте. У томе je живот упоран и не само упоран него и изванредно веют. Он поступа тако као да „зна шта хоће” и оно што „хоће” остварује „мудро”. Упорност и мудрост живота, као особине његовог телеолошког карактера, нарочито јасно долази до изражаја у експерименталним резултатима које даје „механика развића”. Ти експериментални резултати показују да организам, до извесне фазе свога ембриолошког развитка, „уме” да исправи поремећаје који му се насилно наметну и дође до оног облика који je за њега нормалан, па' може чак и поједине насилно отстрањене делове да регенерише. 1 Борба противу смрти je, дакле, општа особина живота, али je сама борба различита. Карактер борбе зависи од особености самих живих бића. Јер жива бића, иако имају исте главке особине живота, ипак нису у свему идентична, имају и својих особености. Она се међу собой разликују многим индивидуалним особинама, карактеристичним за поједине трупе. Те особине у многоме одређују начин и природу борбе живота противу смрти. Човек je несумњиво особити израз живота. Он има с личности са свима облицима живота, али и особености ко je му дају посебно место у природа, те се оним што je за његово биће специјално битно разликује од сваког живог бића. Посебно место у природа даје му то што je духовно, лично биће. Стога кьещва реакција на смрт не мора бити само биолошка, инстиктивна, истоветна са реакЧијом живота уошпте, него може бити и духовна, лична. Свакако je сваки нормалан човек лично биће, али садржина личности није код свих истоветна, те како ће човек, као лично биће, да реагира на смрт зависи и од садржине шегове личности. Многе ствари могу да одређују реакцију на смрт, али су најглавније идеје смрти и бесмртности, остварене у смрти Сократа и Исуса Христа као и у Христовом васкрсеньу. Како су они умрли и шта значи Христово васкрсенье за начин умираша?

1 Bernhard Dürkcn, Entwicklungsbiologie und Ganzheit, Teubner in Leipzig und Berlin 1936, 64 f. f.