Bogoslovlje

34

По њој, која „беше у почетку у Бога“, све je постало и без ње није ништа постало. „У њој беше живот и овај живот беше светлост људима“ и ова „Реч поста човек од меса и крвн и станова међу нама“ (Јн. 1, 2—4, 14). И ова je Реч проговорила нашим људским гласом. БЬом je Бог читава себе изразио. Реч Очева открила нам je неслућено велики живот Оца и Сина и Духа Светога и позвала нас да живимо најсрећнијнм и најузвншенијим животом (Јн. 17, 3). Проповед je, дакле, најуже повезана уз божански, натпрнроднн извор, уз живот божанских лица и усмерена у правду давања тога живота. Проповеднику je стављена у уста Очева реч коју je Он преко свога сина упутио свету. То није реч макакве људске него реч бескрајне божанске мудрости. ТЬу Христос хоће, својнм Духом, преко проповедника непрестано да ynyhyje свету, и то баш ону реч која се изговара у крнлу пресвете Тројице. Стога проповедннчка реч по своме пореклу трансцендентира сав створени поредак и непосредно се надовезује на тајанствени живот Божји. Реч Божја je нешто што je битно различите од обичне људске речи. Она, непосредно надовезана на савршено истиннт, озбшьан, бескрајно узвишен и неисказано срећан живот Божји, носи у себи особине тога живота: особине непогрешиве истинитости, недостижне узвишености и достојанства највеће среће. Она je истинита у својнм највећим дубинама, кроз извор из кога произлазн и у коме се онтолошка истина идентификује са логичном, стварност са идеалом, у коме je дуализам објекта и субјекта ишчезао заједно са потенцнјалношћу једнога и другога, те je и он сам узрок и извор све истине. Она jè, даље, еминентно света, јер непосредно одражава савршено добар и свет живот сва три божанска лица. Најзад, произилазећи из чистог и светог извора, она je вееннк cpehe, спасења и као таква она je пресудна реч. Ово су дакле особине само изворне речи Божје које су, природно, од врло великог значаја и за проповедништво, које отуда и добија своје битне карактеристике. Јер реч Божја je, као одраз Божјег живота, гьегове истинитости, светости и доброте, својим продором у свет донела све оно што je потребно да се наметне, да придобнје људске душе и ерца; да ум поучи пружајућн му истину, да потстакне вољу и осећања пружајући уживање, да побуди на. љубав приказујући доброту онога што je објављивала. Отуда и битни циљ проповедања речи Божје мора да нде за придобијањем делога човека за божански живот. Кад се говори о постизању успеха у проповедању, мора се одмах истаћи да je прва тајна успеха у проповедању увек била и бнће проповедникова личност, гьегова пламена ревност, беспрекоран живот. Још су многобожачки ретори уочнли ову чншеннцу. Менандерову мнсао „Више од речи покреће дух проповедника“ забележио je Плутарх (Moralia, 801 С). A један западни проповедник светитељ каже: „Трунак добра примера виши вреди него сто лепих речи“. Јер свака проповед сведочи, пре свега, о вери проповедника. Важан услов успеха у проповеданьу je, даље, познавање модерног живота и брига око савремености. Али треба правилно разумети смисао овога израза. Много бн погрешно проповедник који би, да се учини интересантним, да проповеда „новим“ и „модерним“ начином, са пропо-